Славко Алмажан (1940, Орешац),

војвођански је румунски песник, прозни писац, имаголог, писац радио-драма, есеја, режисер, преводилац. Завршио је гимназију у Вршцу; студирао књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Био је предавач на Специјалистичким академским студијама у Новом Саду где је предавао алтернативну књижевност и уметност. Радио је као новинар, а затим уредник у Радио Новом Саду и на Телевизији Нови Сад, био је главни уредник издавачке куће „Либертатеа“, председник Друштва за румунски језик и књижевност, председник Друштва књижевника Војводине. Члан је Удружења књижевника Србије, односно Друштва књижевника Војводине, члан Савеза књижевника Румуније, редовни члан Међународне академије уметности „Михај Еминеску“ из Крајове. Добитник је више значајних награда у земљи и иностранству. Годину дана је живео у Њујорку, где је започео проучавање утицаја америчке културе на исељенике румунског порекла из Србије. Превођен је на више језика: српски, мађарски, словачки, русински, енглески, француски, италијански, шпански, шведски, турски, албански, пољски. Уврштен је у Антологију европског модерног песништва XX века као и у Антологију савремене светске поезије. Додељено му је звање Амбасадора поезије.[1] Живи у Новом Саду.

Поезија: Пантомима за недељно поподне (1968), Мушкарац у течном стању (1970), Кућа пустиње (1971), Лиман три (1978), Ротативни лавиринт (1986), Како су патуљци заборавили да расту (1987), Померање тачке (1988), Ефекат контраста (1989), Antistress Show (1996), Јахач из Вавилона (1996), Пост-рестант у архипелагу (1999), Излазак из пешчаника (2000), Дела имагинарног (2004), Фотограф из Ронконкоме (2009), Епска судбина (2011), Мансарда са западне стране (2012), Риба је искочила из акваријума (2017)

Прозa: Ноћ од хартије (1971), Клавир са пауковима (1991), Заумне приче (2011), Рођендански пикник једног анђела (2014)

Есеји: Метагалаксија мањина (1996), Хацијенда са беладонама (2003), Краљица житног класја или Паралелни живот Марије Балан (2003), Слојевитост и фасцинација супротности (2007), Беле ноћи на Девојачком бунару (2010), Бежање са ивице (2019)

Књижевне награде:  Октобарска награда за поезију (1974); Повеља града Новог Сада (1984); Гранд Приx за поезију „Лућијан Блага”, Клуж-Напока (1996); Златна значка, за целокупну књижевну активност, Београд (1996); Награда „Опера Омниа“ Међународне академије „Михај Еминеску“, Крајова (2000); Награда Марин Сореску(2003); Орден „Михај Еминеску“ за књижевност, Јаши (2003); Награда „Василе Васко Попа“ Друштва књижевника Војводине (2004); Награда Међународне академије „Михај Еминеску“ за поезију, Крајова (2006); Звање „Песник Јашија” (2014); Нагрда за прозу на Мађународном фестивалу поезије, Крајова (2015); Награда за животно дело Удружења књижевника Србије (2015); четири пута је био добитник Награде за књигу године.

Живи у Новом Саду.