Егерић Мирослав, књижевни критичар и есејиста, историчар књижевности, професор универзитета (Риђевштица, код Крушевца, 23. 02. 1934.). Основну школу похађао у родном месту (1940-1944), нижу гимназију у Врњачкој бањи и Стопањи (1948-51), учитељску школу у Крушевцу (1951-55), студирао на Групи за југословенску књижевности српскохрватски језик на Филозофском факултету у Београду (1955-1960). По завршетку студија радио као уредник у издавачком предузећу Прогрес (1961-62) у Новом Саду.
Примљен је 1962. за асистента за новосадском Филозофском факултету, где је 1970. докторирао са тезом Књижевно и критичко дело Ђорђа Јовановића.За доцента изабран је 1971, за ванредног професора 1976, и за редовног 1981, за српску књижевност XX века и југословенске књижевности.
У Матици српској је члан Одбора Одељења за књижевност и језик( од 1989) и члан управног одбора (1969-73. и од 1991.). У Друштво књижевника Војводине примљен 1965; био члан Управног одбора и председник (1991-94). Такође је члан управа Српске књижевне задруге и Српског ПЕН-центра.
Био члан уредништва часописа: Видици (1958-60), Поља (1961-68), Дело ( 1968-79) и Српски књижевни гласник (1992-95).
Учествовао у раду жирија Нинове награде, Андрићеве, Змајеве, Ђорђе Јовановић, Бранко Миљковић, Ђура Јакшић, Награде Друштва књижевника Војводине за животно дело, Младен Лесковац.
Приредио књиге: Књижевни историчари и критичари III (1967), Антологија савремене српске сатире (1970,1987), Критике и огледи Петра Џаџића (1972), Путописи, приповетке, есеји Исидоре Секулић (1986).
Добитник више награда: Ђорђе Јовановић (1975), Милан Богдановић (1985), Октобарска награда Новог Сада (1991), Златна повеља Универзитета у Новом Саду (1991), Лаза Костић (1995), Награда Друштва књижевника Војводине за животно дело (1996), Кочићева књига (2000), Вукова Награда (2002).
Као новински критичар јављао се у Видицима, Студенту, Пољима, НИН-у, Делу, Политици , Дневнику, Летопису Матице српске, Изразу, Књижевним новинама, Књижевној речи, Индексу, Књижевној критици и др. Залагао се за песнике попут С. Куленовића, И. В. Лалића, Б. Тимотијевића, В. Марковића, Љ. Симовића, Б. Петровића, М. Бећковића, Ф. Штефан, Б. Шујице, А. Вукадиновића и др. У савременој прози истиче индивидуалне вредности књижевних дела И. Андрића, М. Селимовића, Д. Ћосића, Е. Коша, С. Лукића, Д. Киша, С. Селенића, С. Новака, Д. Михаиловића и др.
Пратећи књижевнокритичку продукцију високо вреднује есејистичку традицију, оличену у делима М. Кашанина, П Џаџића, С. Марића, али З. Глушчевића, Н. Милошевића, П. Милосављевића и др.
Објавио књиге есеја: Молитва на Чегру, Извор, Писама породичним људима, Србија и памћење.
Књижевно критичке студије сабрао је у књигама Дела и дани, I,II,III, као и у књизи Срећна рука.