ДРУШТВО
КЊИЖЕВНИКА
ВОЈВОДИНЕ

Карољ Јунг 1944 –2021

11.07.2021.

Поетске пројекције пустошења

Карољ Јунг 1944 –2021

Ако у књижевности војвођанских Мађара кренемо у потрагу за ратним реминисценцијама и мотивима, поред сећања, меморабилија, наилазићемо и на антиципације. У једној песми из постхумно објављене  песничке збирке Ласла Гала један једини сан подсећа на оба, од стране лирског субјекта доживљена и преживљена рата: „два сам рата ноћас сањао / али између њих тешке године /сад су већ лепе“. Међу тим песничким предсказањима незаобилазан је сад већ чувени  уводни и завршни стих песме Иштвана Конца: На обали Тисе: „Биће рата“. С оне стране актуелних политичких питања, рат, пустошење добијају код Конца дубље перспективе… Ова његова песма наговештава (и) то, да уништење, пошаст не долази одједном, већ да само бивствовање прераста постепено у пустошење. Код Конца рат поприма хераклитеске димензије и постаје „вечно стање човековог света, метафизичког пејзажа, из чега пак проистиче да се непрестано суочавамо с ратом, с пустошењем“ – пише Роланд Орчик. У мишљењу Иштвана Конца опасност је присутна као  „наш свет“, као опште геокултурално искуство, као предвидљивост, као предосећање. Ото Толнаи пише о Иштвану Концу: „непрестано је осећао оно нешто што је искушење у нашем свету“. Истовремено, Толнаи пише и о томе да је неколико година пре избијнаја рата, на прву страницу своје париске бележнице, као својеврсни мото, записао: „рат, рат,  рат“. Али могла бих поменути и то да је Атила Ширбик свој роман, објављен ове, 2015. године, који поетизује свет доживљаја најновијег рата, почиње следећом реченицом: „Има томе три године како је почео рат“. У тексту романа је антиципирано и избијање рата: „Како је код куће, овде се прича да ће бити рата, ја то не могу да замислим…“

Примера има још, али свакако бисмо дошли до закључка да поетику егзистенцијалног осећања уништења на најкомплекснији начин  изграђује песничка мисао Кароља Јунга, непрестано убрзавајући ритам тог круга доживљаја.

Јунг је имао свега 24 године кад су се у песничкој збирци Гори шума појавили његови и данас свежи текстови, набијени самоиронијом лирског субјекта – рано је открио поетску снагу мешања језика, српских стихова у мадарком контексту и других поетских позајмица, користећи уједно и сликовност колажа. Помислила сам и на то, да би почетке овог песничког опуса требало повезати са данашњицом у светлу оних друштвено-критичких атитуда које су се уобличавале под снажним утицајем оновремене авангарде – ова збирка је иначе објављена 1968. године као прва књига у едицији  Сyмпосион.

Већ у овој збирци, већ тада се, 1968. године уобличава дијалошки однос према окружењу, пејзажу, културној баштини, истицање ко-егзистенције са озбиљним, тешким историјским моментима. У наредној збирци песама, објављеној под насловом Лако лелујање (1970), пејзаж се појављује као формирано одступање у метафори неуобичајене синтаксе. Овај пејзаж могуће је још, међутим, схватити и као терен позитивних могућности. Прасак се у њему одмара“: ова експлозија овде је још могућност евентуалног расцветавања недовршених ружа. Али већ се појављује и негативна бука, звекет оружја и бат корака плаћеника испуњавају опште расположење лирског субјекта. Посвуда значења страности, туђинштине, већ се назиру и руине једног компактног пејзажа, и вијори туга. Још се сећам како ме је дубоко гануо гест Кароља Јунга кад ми је 1991. године, у знак нашег особеног пријатељства, „с извесном тугом“ посветио збирку Барбарикум.

Према сведочењу стихова песме Висока обала, река (збирка Чега нема, 1977), у овом  пејзажу нема узвишица – „нема се где попети ако једном затреба“. Од тада је вечност страха најизразитија карактеристика овог песништва.

„И наравно страх је вечан

Као и сам пејзаж“

Преклињање и молитва је начин говора необичних панонских ноћи и „никад нема мира“. И упркос свему, усред веома парадоксалних осећања бивства, негативно доживљавање је привлачно. Човек пејзажа је притешњен „између зидова једног бесполног бивствовања“. „Али они који су ипак обоготворили припадност овом крају“ – како се песник изражава, могу рачунати на охрабрујућа дела.

Наводим стихове из песме У тршћаку:

Јер смо  овде рођени, овде живимо

Овамо припадамо. Овде је наша домовина.

То што су живели који овде живљаше пре нас

Трпећи ударце корбача по леђима

Или с топлим руковањем

У руци: то је већ историја.“ (У тршћаку)

Међутим, историја се све више оваплоћује као губилиште на преораним брежуљцима, и то је иста она историја која ће у садашњости Барбарикума (1991), спасти на ниво курве.

„Овде се родити: пут је по пејзажима свога бића“, казује песма, и Карољ Јунг се потрудио да прође свим тим путевима, тако да песнички говор на више места фино указује на везу с елементима историјског знања.

Од збирке до збирке уједначено јача концентрисаност на простор, и беспоштедно делује и подлокано време. Из песама попут круне од трња, стрши живот. И све више јача оно што нам је страно, туђе, и све су конкетнији доживљаји губитка. Све више расте беда, немаштина, и слаби илузија поседовања чврстог тла бивствовања, односно земље, која више и није твоја.  Осећај рата се везује са одласком или с дилемама одласка.

„Песници су се већ одавно спаковали. Неки одоше. Неки напослетку остадоше.“ – читамо.

Па ипак, као својеверсни контрапункт уобличава се пркос, пркошење догађајима, изражено у стиху „немој да бежиш из ових крајева“ – у склопу, дакле, у којем се лирски субјект обраћа самоме себи, нека те задржи овде нада спасоносног пролећа. И у одређеним случајевима енергија коју исијава форма песме. Јер све ове песме имају прилично чврсте форме.

Карактеристично је за „изопаченост времена“, да поновна појава отвореног лирског субјекта у песмама обзнањује узалудност естетизирања бивства: испољавање овог горког увиђања је прилично радикално:

Морао сам да схватим али касно: узалуд пишем

Брушене сонете један за другим: све је то свирање курцу.

Или тачније речено: чиста хронична импотенција.

Последња збирка, под насловом Мргудни Хефест, приступивши кодирању интимитета, демонстрирајући промену схватања љубави, од значења љубави гради прибежиште, открива песму Градити из збирке Чега нема, која би још била склона да створи прибежиште за љубав. Раније још оружје брани љубав, у последњој збирци пак, већ љубав брани од оружја.

Градити кућу, прибежиште,

Стражу на све четири стране света

Оружје у руке, метак у цев,

Градити од хиљада шумних

Палица за чишћење пушчаних цеви

Прибежиште за љубав.

Поучна је трансформација која у последњој збирци претвара љубав која тражи прибежиште у љубав која то прибежиште пружа. Збирка Мргудни Хефест садржи четрдесетједну песму. Свесном композицијом збирке развија све продубљеније и све бројније представе страног, странствујућег. Распоред циклуса, те наслови циклуса, не само тематски, него и у времену рашчлањавају историју бивствовања наратора песама. Историју пропадања,  заправо, која је према свему судећи почела већ у претходним збиркама, али је најнаглашенија у збирци Барбарикум. Песме су продукти једног мишљења које трага за могућностима трпљења једног процеса израбљивања. То су резултати једне у конкретно време и простор смештене накане да се дешавања схвате и рационализују. Непрестана промена места лирског ја јесте ксенофобијом оптерећени и ка хаосу усмерени развој догађаја. На питање: „шта се заправо примиче своме крају“ – шта се заправо дешава – одговор добијамо из овог особеног, може се рећи биографски тачног поретка песама.

На почетку збирке, у Белешкама из унутрашњости, још се евидентирају стабла, али се већ појављује сумња у њихово трајање. (Пред)осећање радикалног преситуирања. Да ли су паскаловска размишљања о беспомоћности напуштеног човека, Писма из провинције, утицала на избор наслова? Да ли треба да се питамо, о чему би могла да говори песма која препознаје у наслову филма Гезе Радвањија изузетну „снагу изражавања“ ситуирајући наратора Негде у Европи? Префињене гласове песме понекад прегази бруталност доживљаја. Језиви биљни свет, занемарено дрвеће, смрт и очајање, ишчекивање последњег суда. Наративу песме сваки час прекидају, прекорачују великим словом започети (па и на тај начин наглашени) стихови, истовремено доводећи у питање осећање сигурности како говорника, тако и читаоца. И док „празно одзвањају хале речи“, нема друге него уз помоћ глаголских префикса напипати оно што се може очекивати, наслутити могуће, у речима скривену иронију вариативног богатства: суздржавање, задржавање, спречавање. Предочити пропаст пројеката бивствовања, приче о губицима, о напуштеним, заборављеним пословима. У сасвим суженим временима, кад се нови простори више не отварају, а старим загосподарили странци.

Посекао је грмове лешника. Гледао сам, како је странац постао господар мог имања.

Стабла вишања, трешања, шљива иста судбина чека. Прегазио је моју башту. Ледени сјај трагова његових чизама у блату. Охлађени пепео хајдучког печења, накривљене, загарављене цигле.

Из земље ерекција блатњавих пивских боца: као варварски симбол силника.

И нехотице израња из сећања: историјски текстови мађарске вртне културе меру насилничког, ратног продора предочавају пропашћу паркова, перивоја, градина, воћњака, цветњака масовним уништавањем вртне архитектуре. Традиционалне дубине указивања на немилосрдну сечу шума, на девастирање башта, можемо препознати ако знамо да су европска размишљања о вртовима увек била тесно повезана са феноменима рата, освајања, заузимања територија. Тек онда можемо уистину да схватимо стварне размере губитака ако у метафору врта учитамо значења Раја, и ако је будемо тумачили као пар еxцелленце просторну форму људског интимитета. Свест о странцу, о странцу који је силом ушао у наш простор, избегавање странца, скривање од странца, у нутрини бића чувана несигурност, страх, те симбол магле који назначава дезоријентисаност – дубоко одређује говор: „Добро је што странац још не зна, / Како се у маглу распршио – овде изнутра – / Она шкргутава сигурност, / И како нараста, како се ваља, као магла, / Тај страх, и споља, и изнутра.“ (Отац) Овај песнички говор продубљује оно осећање страха који је већ описано у песми Уочи Божића, у туђини, објављеној у претходној збирци: „Страх се поново у мене уселио, / блиска прошлост одмах иза угла вреба ме као магла“. У збирци Барбарикум још ничим није нарушена тишина наратора, гласови туђине још нису у стању да је превладају: „Овде унутра сеже ми до срца. Бучни странци, / Који поново ремете мој мир, / Не могу уздрмати ту тишину.“ (Касно кајање) У мотивима доживљавања страног, лутања, изопштености (Затуре се песници у туђинштини нестају, / Рођена их је домовина испљунула на мраз, у зиму“  Усред зиме; у егзистенцијалном осећању лишености домовине, у понављаним склоповима носталгије („Искушава ме лудило: вратити се кући, кући!“ […] „Вратити се кући, само кући, залуд хука ветрова, / Узалуд извесности магле, судбине, смрти, рата,“Усред зиме; „Кући. Вратио сам се кући, јер нисам / Више издржао. Нисам више могао бити / У греху. Ко разуме муке нас, нас без домовине?“ – Песма о домовини), у осећању изгубљености, беспућа, осећања неукорењености човека лишеног прошлости („Господе многи су од нас напустили своју прошлост“) избијају на површину у сновима о виртенбершком сребрном бору – и тај сан се одвија на страном језику. Свему томе се придружује проблематика никоговића, протува, пробисвета („Прекопута дозрели ораси сваки час тихо чвркну плочник / Купе их у ходу бешумни странци. / На порти без газде никоговић постаје господар.“) – у збирци Мргудни Хефест никоговић се претвара у протуву – „Каква протува, овде на Северу, / у Панонији? И која сам ја  / Протува, и с којим правом / Говорим и судим?“ (Много касније, на Северу) Странцу својствен „цртеж слатине“, и „страни знаци разликовања који затварају речи“ – на један посебан начин потврђују дату семантику. Библикум неколико пута амблематизује песнички говор ове збирке. „Господе тако сам усамљен!“ – гласи узвик. Лирски субјект се суочава са својом самоћом, али његово обраћање Господу, његово ишчекивање речи Господње – „(И реч Господња долази отуд. Ако долази.)“ (Отац) – наговештава да овај свет ипак није толико безбожан. Мада је без сумње свет „мале наде“. На овој тачки се најнепосредније успоставља веза с претходном збирком, са Барбарикумом. Тачније, с једном његовом песмом, оном под насловом Касно покајање, у којој је већ наглашено била присутна свест о Богу. Ова песма је укључила Господа у комуникацију, али само као неког коме се песничко ја обратило, односно, неко које је прозван. Из реченица лирског субјекта пуних преклињавања ишчитава се његова жеља да се појави пред лицем Господњим и  да му се „укаже“ на прави пут: „Покажи нам пут, проходан, Господе, удостоји нас погледом својим!“

Меру горчине песничког говора у новој збирци одређују и потврђују сузе Господње. Присетимо се на час потресне слике песме Лајоша Кашака, нумерисане с бројем 18: „Господ се појавио над водама и горко плаче.“ Слика расплаканог Бога над светом, над својом креацијом, није само због тога запањујућа, јер у односу на библијске текстове другачије интерпретира повест стварања, већ због тога што показује своју огорченост пред призиром неизрециве унесрећености властитог свога дела – његова створења су унесрећена осећањем блискости смрти, прогнаности, принудног живљења у туђини. Слика расплаканог Бога се у овој збирци Кароља Јунга појављује неколико пута. „Из Божијих очију капљу изокренуте ледене свеће (…) Бог над нама лије сузе. Бешумно промиче смрт“ – наилазимо на стихове у песми по којој је насловљена цела збирка, у Мргудном Хефесту. И на другом месту. „Господ Бог / Рида над својом паством“ (Мој кров над главом, далеко било, далеко било!) или „Господу пођу на очи сузе, босим стопалом / Нагази оштрицу ножа. Смрт жење“ (Божија сетва). Лирско ја, затечено у белом свету, у туђини, позива Господа да заједно делују, тачније речено, да заједно плачу: „Господе, удари у плач / Заједно са мном. Страх ме прогнао у бели свет.“ (Мој кров над главом, далеко било, далеко било!)

Поред робусно обликованих песама пажњу привлаче и разигране поетске минијатуре. У тону куплеа, или баладе (већ у првом стиху песме Одломак из једне заборављене народне баладе уводи нас у проблематику живота у туђини: „Не иди, не иди, сине, у непознате земље!“), а негде и зидних графита (искористивши и контекстуалну енергију страног језика једна строфа се појављује на српском језику „Ово је Југославија! / Ово је Србија! / Ово је Војводина! / Ово је Лиман! / Ово је зграда! / Ово је керов курац!“)  проширују листу могућих начина интерпретације познатог Катрена Јаноша Пилинског. Јунг на тај начин преписује, тумачи песму Јаноша Пилинског као своју, што оне хијатусе, оно одсуство говора, који се ишчитавају измђу стихова Катрена, дакле ову тишину спацифичне вредности промовише у сопствени простор бивствовања, указујући на то, врло интензивно, да је Катрен говор који нуди више могућности разумевања/саморазумевања. Изграђујући свој исказ на начин супротан поетици Катрена (и као што смо на то већ указали, чак и на плану језика) преуређујући редослед стихва, Јунгове варијације улазе у тумачења поетике одвајања стихова Јаноша Пилинског, и при том назначавају и обрисе једне приповести страдања. И то као да су та страдања наша. Додирне тачке са мађарским лирским каноном су уочљиве и на другим местима ове збирке, било у виду мотоа, асоцијација, указивања: туђи текстови, парафразе – стоји, на пример, у поднаслову Пробијено поглавље. Ове песме иначе ретко користе могућности нових књижевних формација, поетских игара, али их додирује језичка/меморијска проблематика, она скепса коју Јунг изражава са синтагмом „језик као неизвесност појмова“ или „испричати то ионако није могуће“. Недовољност језика ствара и речи-монструме као што је остајање или неодлажење. Језик се артикулише према искуствима. На недовољност речи посебно светло баца управо неизражљивост (неописивост) оловних времена: „Гле, како језик у окрутним временима открива своје посебне склопове, / Савија се у песниковој беди, савија се / Савија, затим препукне заједно / С песником, распрши се, остаје само усијана стаклена срча“ (Тешкоћа успостављања). Према свом поднаслову, ова збирка је „путовање по вертикали“. Њен садржај чине лабудове песме, оштри обрачуни. У говору који се спрема на ћутање, на то, заправо, да коначно умукне, као да се огледа потреба да се све каже, да се све изговори до краја. Путовање, у поднаслову назначено као вертикално, упућује поетске процесе ка асоцијативним круговима надоле усмереног кретања, силажења, понирања. Ово потонуће, ово пропадање је незаустављиво, једино га још љубав може одложити на трен. Можда. Последњи стих једне песме из другог циклуса јесте увод у промену теме, тиме што на известан начин предсказује љубавни дискурс.  („Већ одавно не налазим овде себе. Можда би љубав била прибежиште.“Отац) Доживљај љубави као уточишта се као мотив развија у последњем циклусу и уводи нове самоинтерпретативне хоризонте. Еротика, премда није страна смрти, пре свега је афирмација живота, знак бујне виталности. Излуђујућа страст је уједно и могућност преобликовања судбине, шанса да се продужи бивствовање, да се створи нови поредак. Садашњост која се гради на укинутим јучерашњицама, нови почетак: „Ово још има извесне шансе. / Тачније: још само то има шансе“ (О стварању). Као што упзорава његова симболика, говор не раскида са традиционалним конотацијама, штавише, користи их као упоришта, и у том смислу преузима на себе све поетичке ризике. Јер ризици постоје. У овом доживљају бивства своју улогу има и помиреност с непроменљивим, овај говор је отпор према релаксацији у хаосу, његова осведочена дуговечност ублажава мучни осећај неизвесности. Екстремно интензиван говор, претерана изричитост (праворекост) морају да учине љубавни дискурс толико вехементним, да би заиста могао да буде прибежиште од света. У еротици тела, као што рече Батај, свакао пребива нешто тешко, нешто тамно. Еротика је у стању да обједини жудњу, стрепњу и сакралност. С непоетичном отвореношћу дискурса, с неприкривеним говором о „вечно телесним“, са праволинијском вербализацијом чулног искуства, сексуалности, можда се успоставља она (тешка и тамна) противсила, и можда ће да сине тај трачак наде.

Имао је 77 година. Основну школу завршио је у родном Богојеву, средњошколске године је провео у Суботици, диплому професора мађарског језика стекао на Филозофском факултету у Новом Саду.

2012. године отишао у пензију. Био је члан Друштва књижевника Војводине и Савеза књижевника Мађарске.

У периоду од 1966. до 1969. године Карољ Јунг био је секретар часописа „Уј симпозиум“. У времену од 1970. до 1975. године био је сарадник дечијег листа „Јо пајташ“ из Новог Сада, а од 1975. године постаје прво асистент, доцент, ванредни и потом и редовни професор на катедри за мађарски језик Универзитета у Новом Саду. Његова ужа специјалност била је мађарска народна поезија и етнологија.

Карољ Јунг је написао више књига на тему етнологије војвођанских Мађара и њихових обичаја. Поводом 70-тог рођендана етнолога, 2014. године организована је прослава и стручна конференција у Малом Иђошу, и тада је за Панон РТВ изјавио: „Најрадије сам се бавим мађарским народним веровањима, упоређивањем мађарских и јужнословенских веровања. Поводом ових питања објавио сам научне публикација, што се и у мојим књигама појаРТВ

Карољ Јунг добио је бројне награде и признања. Између осталих награду „Невен“, „Бажиликом“ награду за преводилаштво, награду „Хид“и плакету „Ортотај Ђула“.

Корнелија Фараго

ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ

DRUŠTVO KNJIŽEVNIKA VOJVODINE

VAJDASÁGI ÍRÓK EGYESÜLETE

SPOLOK SPISOVATEL’OV VOJVODINY

ASOCIAŢIA SCRĺĺTORILOR DIN VOIVODINA

ДРУЖТВО ПИСАТЕЛЬОX ВОЙВОДИНИ

ASSOCIATION DES ÉCRIVAINS DE VOIVODINE