НАГРАДА ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ ДКВ (2019) МИЛАНУ ТОДОРОВУ
Награду ДКВ за књигу године на српском језику, основало је Друштво књижевника Војводине, у складу са Статутом, и додељује се члановима ДКВ, који у годишњем циклусу објаве прво издање оригиналног књижевног дела свих књижевних жанрова ( роман, поезија, есеј, књижевна критика, књижевна публицистика, књижевна наука, сатира, афоризам и сл) .
Право на доделу и коришћење награде и њеног имена не може се пренети на било који други субјект. Сва права придржава Друштво књижевника Војводине са седиштем у Новом Саду, Браће Рибникар 5.
Награду ДКВ за књигу године има за циљ да подстакне развој домаће књижевности и да афирмише допринос чланова ДКВ нашој култури и да афирмише ДКВ као удружење стваралаца које заступа аутентичне вредности у пољу књижевности.
Награда се додељује сваке године, а у конкуренцију улазе издања издата до краја децембра претходне године.
Жири за Књигу године радио је у саставу: др Јелена Марићевић, Мирослав Николић и Недељко Терзић, председник. Oд приспелих шеснаест наслова, жири је издвојио књиге: Раскид – роман Наде Душанић; Телефонски именик мртвих претплатника– књига прича Милана Тодорова и Бдење над смислом– књига поезије Радована Влаховића.
Жири је једногласно одлучио да за књигу године прогласи Телефонски именик мртвих претплатника, у издању Архишелага из Београда
Милана Тодорова писца из Новог Сада.
*
Милан Тодоров (1951, Банатско Аранђелово), дипломирао југословенску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Тодоров је неколико деценија писао текстове у жанру сатире а у новије време аутор је више књига прозе.
Тодоров се афирмисао као новинар, посебно на радију и телевзији, и као уредник на радију и телевизији у Новом Саду. Објавио је књиге прича: Ухом за крухом (1976), Безброј наших живота (2011), Не могу овде да дочекам јутро (2014) и Телефонски именик мртвих претплатника (2019), те романе: Лек против смрти (2016), Редослед једноставних ствари (2017) и Пристаниште (2018, 2019), а његову драму Кунинско лето поставило је Српско народно позориште на репертоар у сезони 1985/1986.
Приче у књизи Телефонски именик мртвих претплатника, суптилно су повезане кохезионом композицијском споном, осликавајући јединствену приповедачку целину. Приповедање Милана Тодорова наслања се на носталгију за не толико давним данима у којима се много шта догађало расплинуто-спонтано, као и на дијалошке односе међу ликовима, што на жалост није својствено обележје ововременог живота у коме је јавна комуникација дигитализована. Познаваоци његовог књижевног дела могли су очекивати да ће, ослањајући се на лично стваралачко искуство, све што буде стварао бити у равни егзистенцијалних питања компаративног односа двају животних времена. Милан Тодоров је учинио да његове приче, има их 31, буду приче ситуације са лакоћом препознавања, скоро идентификацијом читаоца, са временом, локацијама и ликовима који не доминирају као наративни хероји, они су ту јер су неизбежне споне међу судбинама. Ако у свакој од прича читаоци могу да нађу нешто за себе, или о себи, у насловној причи „Телефонски именик мртвих претплатника“ сви се проналазе упитани; ако су знани ликови избрисани из овоземаљског живота, да ли их заувек треба избрисати ииз личних, патинастих телефонских именика, као да никада нису постојали, или да се на посебан начин, по пишчевој замнисли, макар и симболично задрже и сачувају?
Нити кроз призму времена, нити из неког посебног угла гледања, рафинирани приповедач Милан Тодоров је имао своје прозорче кроз које је, попут војничког дурбина за осматрање, опажао живот који је пред његовим погледом у секвенцама протицао, а он га је бележио дотичући и уклапајући у своје приповедање само фрагментарно припадајућу интиму. Приповедач је сачинио узбудљиву слику прошлих живота, књигу о пролазности јединственог, непоновљивог људског усуда и покиданих веза са родном кућом која је, како год је ко од укућана напуштао, све више и сама старила и отуђивала се. Телефонски именик мртвих претплатника је књига прича уједначеног мозаички кохезионог естетског домета
Иако писац пролазности и страхова о потпуној изгубљености родне куће и људске душе, Милан Тодоров је овом збирком прича оставио једну књижевну кућу испуњену животом.