ДРУШТВО
КЊИЖЕВНИКА
ВОЈВОДИНЕ

чланови

Сретен Марић

Сретен Марић (Косјерић, 5. март 1903 – околина Тура, 26. септембар 1992), био је есејиста, преводилац и професор светске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Највећи део живота провео је у Србији и Француској,од најраније младости често се селио (у Београд, Скопље, Лион). У Београду је дипломирао књижевност, а у Паризу је докторирао историју. Као гимназијски професор радио је у Београду, Скопљу и Загребу, где објављује и прве преводе. Други светски рат провео је у Београду и родном Субјелу, а након рата се на позив Марка Ристића, тадашњег југословенског амбасадора у Паризу, запослио као саветник за културу у тој амбасади. Шездесетих година се вратио у Србију, где је започео професорску каријеру на Филозофском факултету. Био је члан Војвођанске академије наука и уметности.

Био је ерудита, познавалац књижевности, историје уметности и историје филозофије. Говорио је француски, енглески, немачки и руски језик, а преводио је дела Карла Маркса („Одабрана писма“), Фердинанда де Сосира (“Општу лингвистику”) и Џонатана Свифта („Гуливерова путовања“).

Друштво књижевника Војводине му је 1987. године доделило награду за животно дело.

Библиотека Матице српске и општина Косјерић, почев од 2005. године, сваке две године додељују награду „Сретен Марић“ за најбољи есеј, односно књигу есеја из књижевности, уметности или филозофије

Писао је о Есхилу, Сервантесу, Стендалу, Вијону, Лотреамону, Монтењу, Рембоу, Шатобријану, Фокнеру, Сартру, Бодлеру, Хелдерлину, Прусту итд.

Поред есеја о светским писцима, писао је есеје и о филозофима и мислиоцима: о Хајдегеру, Касиреру, Канту, Фројду, Леви-Стросу, Дилтају, Кожеву, Ролану Барту и Мишелу Фукоу.

Дела:„Огледи I“,„Гласници апокалипсе“, записи и есеји,„Протејска свест критике“,„Раскршћа“, књига есеја, „Пропланци есеја“,„Огледи II“.