ДРУШТВО
КЊИЖЕВНИКА
ВОЈВОДИНЕ

ПАЛ БЕНДЕР 1947-2020

28.04.2021.

СЕЋАЊЕ: ПАЛ БЕНДЕР (1947-2020)

ПЕСНИЧКИ СТОИК

Отпор према култури неосетљивости

У Темирину је изненада умро један од наjзначајнихих песника мађарског језика у Војводини. Био је цењен у Новом Саду и Будимпешти, као и међу поштоваоцима поезије у Београду. Бендер је најлуциднији песник мађарске књижевности у Војводини осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Његов начин певања има пуну значење у и у овом добу. Његова лиричност и његова слика савременог света су израз изгнанства субјекта и поезије из света. Отпор према култури неосетљивости и иронична дистанца према оптимизму новог самопрецењивања енергија друштва које се наводно ослобађа преко тржишта и потрошње, преко неконтролисане дистрибуције културних знакова наводних језика разлика.

Пал Бендер (Böndör Pál), песник, писац, уредник, рођен је 1947. године у Новом Саду. У родном граду је похађао основну школу, гимназију, а затим је студирао на Катедри за мађарски језик и књижевност Филозофског факултета. Десет година је радио као програмер, после чега је прешао у Радио Нови Сад, где је двадесет година био драматург а од престанка рада редакције радио је у мађарској редакцији као уредник књижевних емисија. У Темерину је живео 40 година. Превођен је на више језика. Прва књига изабраних песама на српском му је објављена у Народној књизи, под називом ПЕСМЕ, Београд, 1976. године, у преводу Арпада Вицка. Заступљен је у свим битнијим антологијама мађарске поезије у Војводини, као и у антологијама песништва у Војводини.

Пал Бендер је припадник друге генерације Симпозионових песника. Након модернизма амалгамисаног авангардним искуствима, посебно код Домонкоша и Толнаија, Бендерова генерација улази у простор нових искустава, где се језик смирује а однос према стварности продубљује. За Бендера критика каже да је на посебан начин увео нарацију у хоризонт песништва, бојећи је ироничким тоновима. Уместо послератног ми певања, искуства које унеколико релативизује општи оптимизам новог доба и после експеримента који укључује поступке авангарде и језик као средишњу матицу певања, долази доба трезвене релативизације и на моменте резигнације.

Бендер слика промењени хоризонт времена, у том смиреном језику има и неизрецивог које је попут тамне мрље која скрива оспореност. Ја се пробија  као опрезно пребирање граница субјекта, његове потресености и сведочења о тамном искуству у простору напетости између ауторитаризма друштва и откровења појединца који се ослобађа за нову перцепцију обесвећивања.

За разлику од Сиверија који је непосредно критичан, Бендер је дискретан. Ја је посед који се појављује и као оспоравање романтичарског самопрецењивања и изражавања воље без граница, као инстанца одакле се пробламатизује друштвеност али и утемељеност језичких инвенција и игра без односа према сложеној конфигурацији моћи која нас запљускује.

Бендерове песме се у највећој мери разапињу између приче и елегије, како он сугерише у једној схеми. Прича је догађај, елегија је консеквенца, тужбалица која је израз неумитности која нас повлачи према невеселом исходу. Радња је оптимистична и онтолошки надмоћна, она афирмише живот кроз делање. Песничка убедљивост да сугерише догађај реалности се реализује кроз низ упечатљивих и раскошних слика.Међутим, песников глас лебди као пошаст дереализације која надире из сумње која се осведочава кроз смрт без смисла. Смрт која је довршила свој тривијални посао без теолошке награде. Али ће самоиронија ипак искамчити смисао у земаљском делању, у постојању кроз плаћање. Тако се доказ о постојању премешта са мишљења на плаћање. Плаћање које изражава логос једне културе. Размена без саосећања. Само мера која надире из разменске логике која награђује и кажњава. Бендер је врло луцидно схватао посао поезије као разговор са неумитноћу смрти. Са њеном лукавом прикривеношћу да се настани у свакој ствари, у сваком бићу. Бендер је био песнички стоик. У том песничком разговору није очекивао одговор од немилордног језика смрти. Умро је као неко ко зна шта је извесно, али је био уверен да ништа не може променити.

Објављене књиге: Tipopoézis (Типопоезија) 1969; Eső lesz (Биће кише) 1970; Karszt (Крш) 1974; Vérkép (Крвна слика) 1978; Versek / Песме (двојезично издање), 1978; Vígeposz (Комични еп) 1982; Jégverés (Падање града) 1985; A krupié kiosztja önmagát (Крупије дели самог себе) 1986; Ebihalak (Пуноглавци, омладински роман), 1987; A gázló (Брод) 1989; Örökhatbé (Вечни 6. б) песме за децу), 1992; Tegnap egyszerűbb volt (Јуче је било једноставније) 1993; Eleai tanítvány (Ученик из Елеје) 1997; A változásom könyve (Књига мојe променe) 1999; Kóros elváltozások  (Патолошке промене) 2003; A holdfény árnyékában (У сенци месечине, роман) 2011; Bender & Tsa (Bender & partner, роман ) 2014;  Пре првих мразева (превод Драгиња Рамадански, поговор Јован Зивлак) 2014;  Finis (Finiš – сабране песме) 2017;  Vásárlási lázgörbe (Температурна кривуља потрошње) 2019.

Добитник је Награде Ервин Шинко (1973), Kњижевне награде Híd (1993, 1999), Књижевне награде  Иштван Конц (2005) и Књижевне награде Корнел Сентелеки ( 2014).

***

Јован Зивлак

ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ

DRUŠTVO KNJIŽEVNIKA VOJVODINE

VAJDASÁGI ÍRÓK EGYESÜLETE

SPOLOK SPISOVATEL’OV VOJVODINY

ASOCIAŢIA SCRĺĺTORILOR DIN VOIVODINA

ДРУЖТВО ПИСАТЕЛЬОX ВОЙВОДИНИ

ASSOCIATION DES ÉCRIVAINS DE VOIVODINE