Марија Шимоковић (1947, Суботица), песник, прозаиста, есејиста и преводилац. Бавила се и писањем за позориште, филмских сценарија и новинарством. До матуре школовала се у родној Суботици, а студије филозофије, смер естетика и етика, завршила на Београдском универзитету. У књижевности јавила се збирком песама Сам човек (1972), а до данас објавила још дванаест књига поезије: Ишчекујући Јону (1976), Не бој се, ту сам (1980), Мајстор жудње (1983), Небески бицикл (1987), С/лагање времена (1992), Пољубац Густава Климта, изабране и нове песме (1993), Међуречје (1998), Киновар (2007), Кутија од песка, изабране песме (2011), Чувари привида (2012), Дневник раздаљине (2014), Позајмљена светлост (2018) и три романа: Сценографија за ветар (2002. и 2003), Велосипед господина Вермеша (2010) и Читач трагова (2020). Више десетина чланака, есеја и превода са мађарског објавила је у југословснекој и српској периодици.

На мађарски преведени су јој збирка изабраних песама (Mariatheresiopolis, 1996), двокњижје са Иштваном Б. Фокијем (Foky, István B.) и роман Сценографија за ветар (Díszlet a szélnek, 2008).

Добитник је  више признања: Прва награда на Југословенском фестивалу поезије младих у Врбасу (1974), Награда за књигу године Друштва књижевника Војводине (Небески бицикл, 1987), два пута Награда „др Ференц Бодрогвари“ за стваралаштво (Небески бицикл, 1988. и С/лагање времена, 1992), Награда „Бранко Миљковић“ за најбољу књигу песама (Киновар, 2007), Награда Градске библиотеке у Суботици за најбоље завичајно књижевно остварење (Велосипед господина Вермеша, 2009) ,Змајева награда Матице српске (Чувари привида, 2012) и награда Стеван Пешић (Дневник раздаљине), 2015.

Живи и ради у Београду.