Лесковац Младен – историчар књижевности, књижевник и преводилац (Стари Сивац, Бачка, 1904  – Нови Сад, 1991). Гимназију је похађао у Новом Саду и Сомбору. Студирао је на Филозофоком факултету у Београду, где је дипломирао 1930. на групи за историју југословенске књижевности. Службовао је у гимназијама у Сомбору и Новом Саду, положио је професорски испит (теза о Михајлу Витковићу), наставио, 1933, професуру у Новом Саду до отпуштања из службе,  1941. Од 1923. објављује песме, књижевне критике, преводе поезије са мађарског и француског, есеје и књижевноисторијске радове. За време рата одбија понуде окупационих власти. По ослобођењу ради у Градском народноослободилачком одбору у Новом Саду, ради у комисији за реституцију културних добара Југословије из Мађарске, а септембра 1945. постављен је за управника Библиотеке Матице српске, коју је претворио  у једну од националних библиотека наше земље. У првим послератним данима учествује у  преображају Матице српске у у културну институцију новога друштва. Од 1953. до 1964. био је главни уредник „Летописа Матице српске“. Покренуо је 1953. „Зборник за књижевност и језик Матице српске“. Десет година (1969-1979) био је председник Матице српске. Лесковац је био један од  оснивача Филозофског факултета у Новом Саду, чији је он први редовни професор и декан и шеф Катедре за књижевност.  Био је председник Матичне комисије за оснивање Академије уметности. Најважнија признања су му избори за дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности (1961) и за дописног (1963) те редовног (1970) члана Српске академије наука и уметности. Добио је признања Награду Владе НР Србије (1949), Награду Савеза књижевника Југославије (1954), Октобарску награду Новог Сада (1962) и Седмојулску награду СР Србије (1976). Посебно се бавио проучавањем српског романтизма, посебно двојице песника: Змаја и Лазе Костића. Његове везе са СНП и позоришним животом уопште датирају још из предратног периода. У неколико махова био је члан жирија на Сусретима војвођанских позоришта, а председник жирија на Петом и Шестом фестивалу у Сомбору. Лецковац је међу оснивачима Стеријиног позорја, члан је Главног одбора од 1956. до 1982, а био је и члан Квалификационе комисије Стеријиног позорја. Позорје га је 1982. одликовало златном значком, повељом и плакетом. Био је и члан првог Одбора за изградњу нове позоришне зграде. СНП је, сем Карпентеровог комада, играми су у  Лесковчевом преводу и следеће драме: Молијер, Жорж Данден или Рогоња – премијера 22. VIII 1945; Молијер, Дон Жуан – премијере 20. III 1953. и 30. X 1984; Гастон Бати – Анатол Франс, Госпођа Бовари – премијера 16. XII 1967. Сем ових, Л. је превео са француског још и следећа драмска дела: Молијер, Грађанин племић; Рашел Кротерс, Жене причају, и Оскар Вајлд, Салома.