Драгиша Живковић  (рођен у Зајечару, 1914. године, преминуо у Новом Саду маја 2002. године) књижевни историчар и теоретичар, дугогодишњи професор новосадског Филозофског факултета на коме је предавао теорију књижевности и српску књижевност 19. века Научни рад започео је на Универзитету у Београду, затим прелази у Сарајево, а од 1962. је у Новом Саду где наредне године добија звање редовног професора. На Катедри за југословенску књижевност предавао је теорију књижевности и српску књижевност 19. века. Држао је курсеве на постдипломским књижевним студијама.

Свој научни приступ проучавању књижевности градио је на равнотежи теоријског и историјског мишљења. У средиште пажње стављао је само дело. Његова „Теорија књижевности“, више од четири деценије био је главни приручник за увођење у студије књижевности. У области историје књижевности критички се бавио литературом наших писаца углавном 19. века, приређујући и њихова дела за штампу. Српску књижевност осветлио је компаратистички у вишетомном капиталном делу „Европски оквири српске књижевности“.

По оцени критике, изградивши класичне обрасце модерног проучавања књижевности проф. Живковић је дао незаобилазне прилоге обнови књижевне историје код Срба након кризе позитивистичког модела истраживања. Значајне активности остварио је и у Матици српској као члан Одељења за књижевност и језик, Управног одбора, уредништва Летописа и као главни и одговорни уредник Зборника за књижевност и језик од 1979. до 1994. године. Добитник је Награде за животно дело ДКВ 1989., као и награда „Младен Лесковац“, награда „Станислав Винавер“ и Вукове награде за науку.