ВИЋАЗОСЛАВ ХРОЊЕЦ (VÍtAZOSLAV HRONEC, 1944, Пивницамe, Србија),oсновну школу је завршио у Бачком Петровцу (1959), гимназију у Земуну (1963) а медицински факултет апсолвирао у Београду (1968).
Од 1970. до 2010. године радио је у издавачком презузећу „Обзор“ (касније „Обзор-Творба“, „Култура“ и Словачки издавачки центар), прво као новинар, касније (1972-1983, 1990-1993) као уредник књижних издања и књижевног часописа „Нови живот“ (главни уредник 1982-1989 и 1998-2004). Од 1993. године до сада ради као главни и одговорни уредник књижних издања код овог издавача. Право на пензију је стекао 2010. године. Живи у Новом Саду од 1970. године.
Био је председник управног одбора Друштва књижевника Војводине (1981-1982).
На словачком је објавио 5 збирки поезије: Звезде, обала (Hviezdy, pobrežie, 1969), Со, али песак (Soľ, ale piesok, 1971), Граница (Hranica, 1981), Ракурс (Uhol posunu, 1987) и Празна среда (Prázdna streda, 2001), а на српском једну: Стрма раван (1993). Избори песама на словачком: Између две ватре (Medzi dvoma ohňami, 1977, 2009), Острва (Ostrovy, 1982), Удео у јабуци (Podiel na jablku, (Bratislava, 1990), Almagest (1999). Преводи на српски: Со, али песак (1972), Млин за кафу (1984) и Модели симетрије (1990). Превод на мађарски: Час јахања (Hodina jazdy – Egyórás portya, 1977). Превод на румунски: Јавни челик (Oţelul public, 1988) и Ломача (Rug, Rumunija, 2002). Вишејезичко издање у Словенији: Човек без ноге (Celje 2007).
Објавио је 3 књиге прозе: две збирке приповедака на словачком: Стаклени ветар (1976, преведена на српски и русински) и Господар ваздуха и краљев син (Pán vzduchu a kráľov syn, Братислава, 1993, преведена на српски) и роман на словачком: Дубоки утон (Plný ponor, Братислава, 1999). Избор приповедака на српском: Чисти уторак (2008).
Објавио је на словачком 12 књига књижевне критике, есејистике и публицистике: За поетиком (Za poetikou, 1979), Свет песничке слике (Svet basnického obrazu, 1988), Генерација у властитој сенци (Generácia vo vlastnom tieni, 1990), Сусрет са Минотауром (Stretnutie s Minotaurom, 1997), Алгол (2001), Нобелова деца (Nobelove deti, 2002), Небо над Хелеспонтом (Nebo nad Helespontom, 2003), Искушење светог жанра (Pokušenie svätého žánru , Bratislava, 2004), Послови и дани (Práce a dni, 2004), Ваздух за сутрашњи дан (Povetrie nazajtra, 2007), Нулти степен реторике (Nulový stupeň rétoriky, 2008) и Лемнос, (Lemnos, 2009).
Један избор из његове поезије, прозе и есејистике објављен је у Словачкој под насловом Врата према перону (Svere na nástupište, Martin 2010).
Саставио је 10 антологија: 6 на словачком: Поезија војвођанских Словака 1976, Антологија словачке поезије 20. века, 1986; Истовремено, Братислава 1990; Антологија словачке војвођанске, 2007; Снимити одлазак с неког другог места 2008. и Хрестоматија словачке војвођанске поезије. На српском 3 антологије: Слово по кожи (1975), Седам словачких надреалиста (1981) и Заједничко око (1985). На мађарском једну антологију: Улегнуће, 1981).
У годинама 1999-2011 објављено је на словачком 7 томова његових Изабраних дела, прва три тома у Београду.
Објавио је на словачком 6 библиографија: Библиографија часописа „Нови живот“ 1949-1973 (1974), Библиографија поезије у часопису „Rozhljadi“ 1952-1969 (1983), Био-библиографски списак савремених словачких писаца у Југославији (1990), Библиографија словачких књига у Југославији 1918-1977 (1993), Библиографија књига издавачких предузећа „Култура“ и „Обзор“ (1999) и Библиографја Андреја Ферка (2010).
Објавио је Персоналну аутобиблиографију 1956 – 2005 (2010), која садржи 5670 библиографских јединица.
Превео је (сам или с другим преводиоцима) са словачког на српски књиге Паља Бохуша, Јана Ондруша и Ивана Штрпке, а са српског на словачки књиге Душана Радовића, Недељка Терзића, Ане Дудаш и Јована Зивлака.
Превео је неколико стотина песама српске поезије на словачки и објавио их у часописима или антологијама које су излазије на словачком ( од Попе, Павловића, Б. Радовића, Симовића до најновије генерације).
О поезији В. Хроњеца на словачком је написао књигу Адам Светлик: Поетика пресезања (1997). О његовом делу (као и о делу још два словачка песника из дијаспоре) био је организован семинар на Филозофском факултету у Њитри у Словачкој (2001). О прозном делу овог аутора Марина Шимак Спевак је 2009. године на Филозофском факултету у Новом Саду одбранила магистарски рад под насловом Стварност фиктивног.
O његовом животу и делу је 2005. године у Бачком Петровцу приређена изложба Вићазослав Хроњец, песник, прозни писац, књижевни критичар.
Приредио је 27 књига значајиних словачких писаца: Михал Бабинка, Вјера Бенкова, Паљо Бохуш, Андреј Ферко (2 књиге), Јан Лабат (2 књиге), књигу Нови живот – Нова уметнос и др.
Награде: Награда издавачког предузећа „Стражилово“ за књигу Слово по кожи (1976); Октобарска награду града Новог Сада за књиге Поезија војвођанских Словака и Слово по кожи (1976); Награда СИЗа културе Војводине за Антологију словачке поезије 20. века (1986); Награда издавачке куће „Обзор“ за књигу Свет песничке слике (1992) ; Награда Асоцијације удружења писаца Словачке за књигу Господар ваздуха и краљев син (1993) ; Награда Друштва словакиста Војводине за целокупно дело (1994); Награда „Паљо Бохуш“ Друштва књижевника Војводине за трилогију Амарна; Награда министра културе Словачке републике за целокупно дело (2004); Сребрна медаила министра иностраних послова Словачке републике за целокупно дело (2005); Награда „Ондреј Шћефанко“ у Румунији за целокупно дело (2009) и Награда за најбољу књигу превода у Војводини (Иван Штрпка: Вести из јабуке) Друштва књижевника Војводине.
Добио је и шест пута годишњу награду часописа „Нови живот“ (1967, 1979, 1987, 1990, 2006, 2009).
Заступљен је у многим антологијама словачке поезије уопште или поезије коју пишу Словаци из Војводине на српском руском, шведском, на немачком, румунском, словачком, македонском, француском, русинском и др.
Вићазослав Хроњец је најистакнутији живи словачки писаац у Србији са високим угледом и у Словачкој, Чешкој, Мађарској, Румунији, Русији и др.