Бошко Петровић (Велики Варадин, 1915. године – Нови Сад, 2001. године), рођен је у Нађварадију, граду у тадашњој Аустроугарској, а данашњој Румунији (Орадеа Маре – Велики Варадин) у породици Каменка, трговца из Моровића у Срему и његове супруге Марије, учитељице, иначе ћерке Мије Црнка, познатог писца за децу. Рођен је у току боравка његове мајке у Великом Варадину, када је Марија Петровић посетила супруга који се тада налазио на одслужењу војног рока у аустроугарској војсци у току Првог светског рата. Основну школу (четири разреда) окончао је у Моровићу, а гимназију у Новом Саду, где је матурирао 1933. године. Студирао је немачки језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, где је и дипломирао 1938. године. У току студија провео је годину дана (1936. године) у Минхену, где је усавршио немачки језик. Након одслужења војног рока постављен је на место суплента у новосадској Патронатској класичној гимназији у јесен 1940. године. На почетку Априлског рата у Југославији 1941. године био је мобилисан, а потом и заробљен. Као ратни заробљеник одведен је у војни заробљенички логор у Лимбург на Лани, а потом у Трир. Средином децембра исте године ослобођен је, након чега се вратио у Нови Сад. Суплентско место није успео да врати, већ је са осталим отпуштеним члановима наставног кадра српске националности радио на сређивању библиотеке укинуте Патронатске гимназије. У току рата усташе су у Моровићу ухапсиле његовог оца Каменка, који је био одведен у логор Јасеновац, где је и убијен 1943. године. Породични дом у Моровићу био је опљачкан и спаљен, а Бошко Петровић стално се настанио у Новом Саду, где је почетком 1942. године ступио у брак са Мирјаном (коју су у породици звали Мирушка), рођеном Станковић из Ботоша. Мирјана је била пет година млађа од Бошка Петровића, а у браку су добили сина Ранка (1948), електроинжењера.

Након завршека Другог светског рата постао је члан редакције „Слободне Војводине“ и у потоњем „Дневнику“ писао је репортаже и обављао друге новинарске послове, а посебно је био задужен за праћење дешавања из области просвете и културе. Био је и ратни репортер и извештач са Сремског фронта. Још у гимназијским и студентским данима показао се као талентован писац, када је написао неколико приповедака и песама. У периоду пре Другог светског рата, био је и активиста у Омладинском културно–привредном покрету или ОМПОК, где је имао и задужење да пише о деловању овог покрета. Од 1945. до 1947. године био је уредник Издавачког предузећа „Будућност“, а када је издавачки сектор овог предузећа укинут 1947. године, постао је уредник у Издавачком одељењу Матице српске, које је 1953. године добило статус Издавачког предузећа Матице српске. У кратком периоду био је директор ИП Матице српске, а касније, све до пензионисања 1981. године, обављао је дужност главног и одговорног уредника предузећа. У току наведених  деценија, ИП Матице српске објавило је библиотеку Српска књижевност у 100 књига (заједно са Српском књижевном задругом), сабрана дела српских и југословенских класика и многа одабрана дела домаће и стране књижевности и филозофије. Био је члан Уређивачког одбора едиције Српска књижевност у 100 књига, а приредио је за штампу већи број књига, између осталих, збирке Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића, Војислава Илића, Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића и других.

Био је члан Уредништва Летописа Матице српске од 1953. до 1964. године, а од 1965. до 1969. године обављао је и дужност главног и одговорног уредника поменутог часописа. У овом периоду одржан је познати Новосадски договор о српско-хрватском језику 1954. године, а као резултат договора објављен је Правопис српско-хрватског књижевног језика (1960) и шестотомни Речник српско-хрватског књижевног језика (1967-1976). Касније, на његову иницијативу у Матици српској покренута је специфична публикација Језик данас, 1997. године. Као уважени часник Матице српске, био је ангажован у вези са пословима генералне адаптације Задужбинског здања Марије Трандафил и обележавања Матичиног јубилеја, 150 година од оснивања Друштва. На Скупштини Матице српске 1969. године изабран је на положај секретара Матице српске. На дужности секретара Матице српске остао је до 1979. године. Мандат секретара обављао је у нешто дужем периоду (због завршетка адаптационо-грађевинских радова у згради Матице српске) и упоредо са мандатом председника Матице српске, који је обављао академик Младен Лесковац. Након окончања мандата секретара, Петровић је именован на положај саветника Матице српске, те је на тој позицији дочекао и пензионисање 1981. године. За председника Матице српске академик Бошко Петровић изабран је на Скупштини друштва 1991. године, а након завршетка првог мандата, поново је на поменуту часничку дужност изабран на основу одлуке Скупштине Матице српске 1995. године. Након завршетка другог мандата, Скупштина Матице српске изабрала је академика Бошка Петровића за доживотног почасног председника Матице српске 1999. године. Без обзира што је у време његових мандата на положајима секретара и председника Матице српске, постојала озбиљна финансијска нестабилност у вези са пословима и делатностима установе (настала услед конфискације и национализације Матичине имовине и неблагонаклоног односа ондашњих политичких елита према Матици српској), као и упркос покушајима комунистичких политичких номенклатура да неутралишу утицај Матице српске на развој науке, културе и издаваштва, па чак и да институцију дефинитивно поделе у неколико правних субјеката, Бошко Петровић успео је да очува главне тековине делатности Матице српске – Летопис Матице српске, научне зборнике, али и обимне послове у вези са библиографијом и лексикографијом. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1974. године, а и после оснивања ВАНУ изјаснио се да остаје члан САНУ. За редовног члана САНУ изабран је 7. маја 1981. године. Био је и дугогодишњи члан Управног одбора Српске књижевне задруге у Београду.

Прве песме објавио је у „Југословенској искри“ 1930. године. У Летопису Матице српске песму „Масариково пролеће“ објавио је 1939. године, када су се у „Војвођанском зборнику“ појавиле његове приповетке „Слушкиња“ и песма „Басна о ластама и фениксу“. Зрело књижевно доба Бошка Петровића почело је после 1945. године. Песме, приповетке, есеји о књижевности и уметности, позоришне критике и романи, међу којима је најзначајнији „Певач“, објављени су у „Изабраним делима Бошка Петровића“ у седам књига 1985. године и „Сабраним делима“ у десет књига 1997. године. Остао је познат и као преводилац књижевних дела са немачког језика на српски језик, Томаса Мана, Ериха Марије Ремарка, Бертолда Брехта, Стефана Цвајга, Готфрида Келера, Рајнер-Марије Рилкеа, и других.. Роман „Певач“ (први и други део, 1979 – 1982) представља највредније остварање Бошка Петровића. За књигу „Лагано промичу облаци“ добио је Змајеву награду Матице српске 1956. године. Такође, био је добитник Седмојулске награде, Октобарске награде града Новог Сада, Награде Друштва књижевника Војводине за животно дело и „Карољ Сирмаи“.

Значајнија  дела Бошка Петровића: „Земља и море“, песме (1950), „Руј“, песме (1960); „Дневник немачког војника, документ и коментари (1962, 1965), „Долазак на крај лета, искушења љубави, себе и света“ (1970), „Дан међу сликама, есеј“ (1973), „Облаци, разговори“, изабране приповетке (1979), „Циганска песма“ (1988), „Призори“ (1989), „Усмена реч“, приредио Љубисав Андрић (1991).