Богдан Чиплић, 1989. године, сахрањен је у Београду, на гробљу „Лешће“, у 79. години живота .

Крајем јула 1989. године и сахрањен је у гробу где су му сахрањени отац и мати.Управа Новог Гробља, извршила је обећање и ексхумација (преношење) тела Богдана Чиплића извршена је.

Богдан Чиплић, син Жарка и Саре Чиплић, учитељи новобечејски, рођен је у Новом Бечеју 1910. а умро 1989. године у Београду. И данас станбену зграду у Новом Бечеју, до православне цркве у улици Лоле Рибара, после више од шездесет година од како су се Чиплићеви иселили из ње, Новобечејци називају Чиплићева школа. У тој кући се родио Богдан Чиплић. Он је средњи од три сина Саре и Жарка Чиплића.

Завршио је филозофски факултет у Београду 1932. године и једно време био је асистент при етнолошкој катедри поменутог факултета. Од 1935. до 1937. године био је професор у српским оделењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, а затим, кратко време, професор гимназије у Великој Кикинди. Крајем 1937. године постао је професор гимназије у Новом Саду, где је остао све до 1945. године тј. до завршетка другог светског рата.

После рата, 1945. године, ради као секретар, а затим као драматург и директор Српског народног позоришта у Новом Саду, да би 1947. године постао директор тог позоришта. На дужности директора Српског народног позоришта остао је до краја 1949. године. Тада напушта службу и постаје професионални књижевник у Београду, где од 1956. до 1964. године ради као лектор у „Вечерњим новостима“. Због болести своје мајке, према којој је био изузетно пажљив и њежан син, поново напушта службу.

Поред мноштва чланака и рецензија објавио је преко педесет књига од којих, преко двадесет књига песама и 9 романа. Приказивани су му на радију, телевизији и позориштима 18 позоришних комада.

За роман „Навелико и намало“ добио је награду СР Србије, на књигу стихова „Слатко православље“ Змајеву награду Матице српске, за драму „Сурова апотеоза“ награду СР Србије.

Радио је скоро све позоришне послове, изузев што није био глумац. Основао је и уређивао часопис „Наша сцена“ у Новом Саду. Као управник Српског народног позоришта организовао је оперу у Новом Саду.

Његова жеља, да се активно укључи у позоришни живот учинила је да се, одмах по доласку у Нови Сад 1937. године, за професора гимназије, понуди новосадском дневном листу „Дан“ да бесплатно води рубрику позоришна критика, што је уредништво листа прихватило.

Богданово прво позоришно дело-комедија „Неверства“ играли су дилетанти у Новом Бечеју у режији његовог млађег брата Милоја Чиплића.

То је била прва и последња представа овог комада. Полиција је забранила његово даље извођење.

После рата, 1948. године, написао је нови комад под називом „Над попом попа“. Комад је десетак пута даван у Српском народном позоришту у Новом Саду. Трећи његов комад била је комедија „Варалица у Бечеју“, који је приказиван у време прославе стогодишњице Српског народног позоришта. Следећи његов комад „Трактат о слушкињама“ приказивало је Српско народно позориште више од 50 пута. Српско народно позориште давало је и његов комад „Каплар и цар“.

Сву своју скромну имовину оставио је Осмогодишњој школи „Милоје Чиплић“ у Новом Бечеју.

Књиге и рукописе, имао је три књиге у рукопису – оставио је  Матици.

Студирао је етнологију на Филозофском факултету у Београду; био је професор, а затим драматург и управник Српског народног позоришта у Новом Саду; професионално се књижевношћу бавио од 1949.године; уређивао је књижевне часописе; објављивао је позоришне критике, песме, приповетке, књижевне студије и драме; покренуо је и издавао књижевни часопис Стражилово; радио је драматизације познатих текстова; песме су му превођене на мађарски и румунски језик. Дела: *драме и комедије:“Успомене на Соренто“,1940; „Над попом попа“,1954; „Концерт за две виолине“, 1952; „Варалица у Бечеју“,1961; „Трактат о слушкињама“,1966; „Цар и пудар“ (у рукопису) и др.