Александар Тишма (Хоргош, 1924 – Нови Сад, 2003), мајка Олга Милер потицала је из јеврејске трговачке породице (о којој је Терез Милер, Тишмина бака, писала у својим сећањима – Истинита прича, Нови Сад, 2012). Олга је волела све врсте уметности, а завршила је и грађанску школу у Суботици.Отац Гавра, Србин, пореклом из  Висућа код Госпића, похађао је ниже разреде у Сремским Карловцима, али школовање за богослова није наставио. По препоруци хуманитарне организације Привредник почео је шегртовање код сегединског трговца Шварца. Први светски рат провео је у интендантури па се по окончању рата вратио у Хоргош (место које је припало Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца), где ће упознати будућу супругу Олгу. Тишма је чињеницу двојног порекла, удружену са уметничким склоностима, претворио у позицију издвојеног појединца – посматрача, који не учествује у свету, већ га посматра и анализира.

У Дневнику који је водио од ране младости (1942–2001), као и у аутобиографији насталој 1992. године (Sečaj se večkrat na Vali) написао је Тишма да су му, почетком Другог светског рата, мисли биле управљене ка индивидуалном, личном а не ка општем. У току окупације искључен је, због баналног преступа, из Српске гимназије, а Новосадска рација из јануара 1942. године, утиснула је у младог Тишму дубоки ожиљак. (Своја лична искуства из тог доба укомпоноваће писац у реалистички написану причу, роман под насловом Књига о Бламу.) Склонивши се затим у Пешту (где прогони Јевреја још нису узели маха) код своје Мајке (баке Терез), Тишма уписује Економски факултет да би га брзо напустио заменивши га Филозофским – групом за француски језик и књижевност. Године 1944, након немачке окупације Мађарске, упућен је са стотинама других колега-студената у радни логор у Трансилванији, где је провео шест месеци и где је по први пут, како је касније говорио, осетио блиску припадност колективу и „заволео људе“.

У Штаб Треће народноослободилачке армије доспео је, по препоруци друга, по ослобођењу, што га је одвело у Сомбор где је радио у редакцији Билтена. Почео је да ради као новинар Слободне Војводине, у огранцима у Сремској Митровици и Суботици, осетивши сву тежину и муку диригованог новинарства. У Новом Саду, где се налазила централна редакција у коју је коначно упућен, утеху су му донели људи са којима је радио као новинар привредне рубрике. У лето 1947. године боравио је на радној акцији у Босни, да би затим био позван на дослужење војног рока у Сарајево и Мостар.

Запослио се у београдској Борби, званичном гласило Комунистичке партије. Уписује Историју уметности и брзо је напушта у корист Германистике, која му је више одговарала.

Године 1949. поново је добио запослење у Новом Саду, где је постао административни секретар Матице српске (у којој ће остати до пензионисања, радећи касније као уредник у Издавачком предузећу) и где је упознао Бошка Петровића и Младена Лесковца. Почиње да пише приказе периодичних публикација на страним језицима из области књижевности. Такође, преводи са мађарског, касније и са немачког, а у Летопису објављује и прву оригиналну причу „Ибикина кућа“.Почетком 1952. године венчао се са колегиницом Соњом Дракулић. Тек две године након очеве смрти (1955), напунивши 33 године, Тишма је добио пасош и први пут отпутовао– у Париз. Иако се у француској престоници добро снашао, вратио се породици и кући, у Матицу, где је следеће 1958. године објавио и прве путописе.

Од тада све више почиње да расте његова књижевна каријера. Објављује књиге приповедака Кривице и Крчма (1961). Исте године одлази у Пољску, где је настао чувени путопис „Меридијани средње Европе“. На том путовању Тишма је доживео неку врсту епифанијског увида који је за њега као писца значио прекретницу. Јеврејство, коме је и сâм рођењем припадао, и Холокауст (иако се није радило о проживљеном личном искуству) постају доминантне теме у његовим приповеткама и романима. То су дела са којима је писац доживео свој књижевни врхунац и која су овенчана бројним наградама. Управо романи Књига о Бламу (1972), Употреба човека (1976), Капо (1987), те збирка приповедака Школа безбожништва (1978) – где се као доминантне јављају теме зла у „цивилизованом” човеку и свету – преведене су на 17 језика, чиме је Тишма постао цењен и читан и ван српског и југословенског културног простора.

Дописни члан ВАНУ (Војвођанске академије наука) постао је 1979. године, а редовни 1984. За редовног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 1991, а за потпредседника њеног огранка у Новом Саду 1992. године. Академија уметности у Берлину (Die Akademie der Künste in Berlin) учинила га је својим чланом 2002. године. Добитник је бројних награда: Бранкове награде (1957); Октобарске награде Новог Сада (1966); Нолитове награде (1977); Нинове награде (1977); награде Народне библиотеке Србије (1978); награде Szirmai Karoly (1977, 1979); Андрићеве награде (1979); награде Лајпцишког сајма за европско разумевање (1995); Државне награде Аустрије за европску књижевност (1995); француског Oрдена витеза националног реда за заслуге (1997).