ДРУШТВО
КЊИЖЕВНИКА
ВОЈВОДИНЕ

Стеван Тонтић 1946 – 2022

21.02.2022.

Умро је Стеван Тонтић један од најистакнутијих српских песника последњих четири деценије.

Тонтић је 2014. постао наш суграђанин. Са супругом Снежаном скоро нечујно је ушао у наш град. После избегличких избивања у Берлину и мучних година у ратном Сарајеву он је доспео у, за његово актуелно искуство, оглувели и грађанско успорени град, град непознатих људи  који су у њему магловитo препознавали песника и једног од многих избеглица које су сретали у минулим годинама. Тонтић се није жалио, није од своје судбине стварао жалосно позорје, као да је прикривао патњу, желећи да  буде неко ко се трудио да више разуме нас него ми њега.У његовом  христоликом лицу могли смо наслутити двосмисленост коју је доносила патња: догађај који нас чини узвишеним у жељи да се жртвујемо за више циљеве и догађај који нас као људске појаве понижава јер је претио да више циљеве упрља тиме што би од нас чинио своје  поданике. Тонтић је проницљиво  бежао од светаштва које се могло претворити у тиранију.Кроз ту оптику читао је људску историју и драматичне преображаје савремених друштава. Зато није желео да у њему видимо ни песника, ни свеца. Али он је био обоје. На свој скромни, стишани начин.

Припадник генерације која је окусила обећања утопије, њена двосмислена и наизглед  дародавна пророчанства, у свом песничком и егзистенцијалном деловању доспео је на другу страну те двадесетовековне идеологије суочивши се са крајњим видовима људске историје отеловљеним у катастрофичком рату. У историји која је обећавала и надахњивала, организовала заборав патње и страдања, географију судбине и поништење људског достојанства, Тонтић је као многи његови савременици живео у чуду живота настојећи да разазна његове разлоге и његове неразумљиве преображаје.

Историја, људски свет, немушта природа, идеологије и њихова метафизичка утемељења као и видови манифестовања наведених стварности у гестовима невиности и зла, средишњи су мотиви Тонтићеве песничке филозофије, његовог често гротескног конституисања песничке слике света.

Његова поезија је релативизирајући, иронични и самоиронични  дискурс, без апсолутизација и јединствених истина, јер Тонтић знао да су истине исторични конструкт, да је љубав илузионистички говор људског очајања, да је усамљеност вапај, да је пријатељство тло које се распада… да је људски свет у савременим модусима постојања изложен ударима и порицањима катаклизмичких сила које нас заваравају и гурају у провалију.

Улога поезије није у томе да нас утеши, још мање да нас спаси, Тонтић је свестан  да је Атина лаж, као и Спарта и да су врлине света скривене у тами под којом немирно спавамо. Нимало утешно, али песнички разложна слика нашег свакодневног пакла.

Владимир Гвозден је о Тонтићу записао следеће: ”Стеван Тонтић, српски песник из Сарајева, који се на сцени појавио почетком седамдесетих година, а чија песничка и људска судбина је, након деведесетих година, обележена искуством рата у Босни, напуштањем Сарајева и егзилом у Немачкој где је остварио видљиво присуство на песничкој сцени. Усред ратних разарања он пева црнохуморну песму Васку Попи о трогодишњици његове смрти, обраћа му се и вешто стилизију његов језик из различитих фаза стваралаштва, како би проткао црнохуморну идеју о срећи у смрти, о срећи у миру, без тешког бремена изгубљености коју је донео наступајући хаос. Тонтићева поезија, истовремено сведочанство и коментар о злу, референцијална је и води читаоца у блиско историјско време обележено трагизмом, меланхолијом и патетиком. Као историјски бродолом који огољава потенцијал зла у човеку, Сарајево постаје симбол удеса и пада свих утопија у које је се могло веровати.

Стеван Тонтић, рођен 1946. у селу Грдановци код Санског Моста, БиХ. Песник, прозаист, есејист, преводилац са немачког, антологичар. Завршио студије филозофије са социологијом на Филозофском факултету у Сарајеву 1972. године. Након студија радио краће време као новинар, а најдуже као уредник у сарајевској издавачкој кући «Свјетлост». Половином осамдесетих главни уредник часописа «Живот». Током рата одлази 1993. у егзил у Немачку (Берлин), где остаје до краја 2001. Отада до 2013. живи  у Сарајеву, а након тога се настањује у Новом Саду.

Самосталне песничке збирке: Наука о души и друге веселе приче, Сарајево 1970; Наше горе вук, Нови Сад 1976; Тајна преписка, Сарајево 1976; Хулим и посвећујем, Београд 1977; Црна је мати недјеља, Београд 1983; Праг,  Сарајево 1986; Ринг, Београд 1987; Сарајевски рукопис, Београд 1993 (2. допуњено издање, Београд 1998); Мој псалам / Mein Psalm, Berlin 1997; Благослов изгнанства, Бања Лука 2001; Свето и проклето, Нови Сад 2009;Новији избори из поезије: Сјај и мрак, Загреб – Сарајево 2010; Анђео ми бану кроз решетке, Нови Сад 2010. Вјерна звијезда / Верната sвезда, песме,Матица македонска, Скопје & Арка, Смедерево 2012; Свакодневни смак свијета, Трећи Трг, Београд 2013; 2. издање Кућа поезије, Бања Лука 2017;Безумни пламен, изабране и нове љубавне песме, СПКД Просвјета, Сарајево 2015;Христова луда, песме, Архипелаг, Београд 2017;Та мјеста (путописи), Агора, Зрењанин 2018; Кочићева и српска траума (есеј), Задужбина „Петар Кочић“, Бања Лука – Београд 2018;Звук судбине, звук прогонства, изабране песме, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак 2021:У пјесничким свјетовима, есеји, Службени гласник, Београд 2021;Опсада мога Ја, песме, Архипелаг, Београд 2021;Одбрана поезије, есеји, говори и разговори, КОВ, Вршац 2021: Проза: Твоје срце, зеко (роман), Београд 1998.

Приредио антологије: Новије пјесништво Босне и Херцеговине, Сарајево 1990; Модерно српско пјесништво, Сарајево 1991.

Тонтићева дела преведена су више страних језика (Сарајевски рукопис доживео је на немачком више издања).

Добитник више награда у Босни и Србији (награда града Сарајева, Шантићева, Змајева, Ракићева, Кочићева, Антићева, Душан Васиљев), а у Немачкој: награда «Хорст Бинек» (Horst Bienek) Баварске академије лепих уметности, награда града Хајделберга «Књижевост у егзилу» (Literatur im Exil).

Јован Зивлак

ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ

DRUŠTVO KNJIŽEVNIKA VOJVODINE

VAJDASÁGI ÍRÓK EGYESÜLETE

SPOLOK SPISOVATEL’OV VOJVODINY

ASOCIAŢIA SCRĺĺTORILOR DIN VOIVODINA

ДРУЖТВО ПИСАТЕЛЬОX ВОЙВОДИНИ

ASSOCIATION DES ÉCRIVAINS DE VOIVODINE