ОДЛАЗАК ЗАТОЧЕНИКА СРПСКЕ РЕЧИ

У петак, 19. новембра, изнанада је у Будимшешти, у 69. години  преминуо професор др Петар Милошевић, Рођен 1952. године у Калазу (Мађарска), малом месту надомак Сентандреје, односно у близини Будимпеште, где је похађао Српскохрватску гимназију, а после студија  је у њој извесно време (1976. и 1977) радио и као професор српске књижевности и језика. Из међу 1977. и 1979. био је стипендиста научног усавршавања, а у периоду од 1980–1984. радио је као асистент на Славистичкој катедри Филолошког факултета будимпештанског Универзитета Етвеш Лоранд. Од 1984. до 1995. је адјункт, а 1995. стиче титулу универзитетског доцента, 2011. постаје  универзитетски професор. Докторирао је 1979. а 1994. је стекао кандидатуру  књижевне науке да би 2000. године постао хабилитант доктор књижевне науке. Осаје упамћен најпре као један од најплоднијих и најпознатијих српских књижевника, не само међу оним који су поникли на тлу Мађарске. Објавио је збирку песама „Сентандрејски типик“ (1990), збирку приповедака „Наћи ћу другог“ (1994), романе „Лондон,, Помаз“ (1994-2014), „Ми  же Сентандрејци“ (1997. и 2015), „Битка за Сулемнановац“  (2001), „Websajt stori“ ( (2002) „Тиња Калаз“ (2013), за коју је добио Награду „Борисав Станковић“.

У свету савремене српске прозе уопште, дакле, без обзира где настаје, небитно да ли у Србији, или у дијаспори, у много чему је јединствен опус овог модерног песника, авагардног приповедача, самосвојног романописца, врсног књижевног критичара, историчара књижевности, антологичара, уредника новина и часописа, преводица, позоришног посленика… Стваралац је то таквог књижевног концепта каквог пре њега не би у нашој књижевности, а остварљив је само људима од великог знања о књижевности, о уметности, али и о умешности творења дела, са зналачки однегованим, избрушеним и постојаним критичким односом према свему ономе о чему пише, што зна и што осећа при посвећењу одабраној теми, према свету, чини се често и превратничко-заумним идејама, а што ће само на себи својствен начин речима по белини папира учинити видним, чујним, могућим светом, измаштаном, осим осталог, и захваљујући реалнијем погледу на време минуло и трен садашњи под притиском свега минулог а у свести нам непролазног. Или, како је то говорио песник Душан Матић „Прошлост дуго траје. Петар Милошевић се остварио као писац управо таквог критичког односа и према темама из оновремене и ововремене српске стварности која је недељива границама и чини се зачудном, ванревременском, једнако и стварном и надреалном, све до тешке појмљивости тако спознатог или домаштаног света, света и живота у њему који нам се читањем показује као свет могућ само у прози фантастике, или на позоришној сцени. Све по оној Шексипировој максими „Живот је позорница“, чему је Милошевић вишестраном активношћу, па и активним бављењем театром у различитим улогама, не само сисатељском, такође веома близак. (…) Засигурно, данас и немамо таквог српског писца са којим бисмо  могли да га поредимо. Ту и тамо могуће је наћи само далеке дослухе, свеједно да ли по блискости у начину како се ововремени писац готово јеретички односи према историји свога народа, према митовима и легендама, према мотивима, односно тематским садржајима истргнутим из баштине српског народа, (а углавном им се прилази(ло) с дубоким наклоном, подобнички, без икакве сумње у оно што нам казују књиге староставне, уџбеници историје, причом о темама у разним варијантима већ обрађеним, о догађајима и о људима, све начином којим се иде ка потврђивању нечег давно нам знаног, са пренаглашеном родољубљем., или, како то чини Милошевић, сумњичаво, критички, превратнички, јеретички, хуморно, ирониично, све до сарказма и гротескности. Кад дослуси и сродности и нису толико изражајнији, не би их, вероватно, требало ни спомињати, још мање поткрепљивати варљивим „доказима“, но споменусмо то тек као прилог тврдњи да је Петар Милошевић од оног стваралачког соја који нема узора при самоостварењу свог књижевног концепта. Има ли га, толико је добро скривен да би и он, попут Милоша Црњанског, за себе / свој књижевни концепт могао рећи да је „сам себи предак“, или: – Ја немам претка! 

Трајан траг оставио је и као преводилац. Са мађарског језика на српски је превео дела чији су аутори: Са мађарског језика на српски је превео дела чији су аутори: Геза Беремењи, Денеш Ченгел, Петер Естерхази, Ференц Јухас, Фриђеш Каринти, Ференц Молнар, Јене Рејте (П. Ховарт), док је на мађарски преводио дела српских књижевника: Милоша Црњанског, Јована  Дучића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановић Змаја, Војислав Илића, Лазе Костића, Десанке Максимовић, Момчило Настасијевић, Милорад Павић, Миодраг Павловић, Вељка Петровића, њему посебно драгог Васка Попе, те Бранка Радичевића, Станислава Винавера…. Преводи су објављени или у самосталној књизи (дело „Песме Миодрага Павловића“), у књижевним часописима, или међу корицама  ауторове, иначе, чувене и веома цењене мађарске историји српске књижевности “A szerb irodalom története“  објављене 1998. године.

Као критичар и универзитетски професор, др Петар Милошевић се остварио и као аутор низа студија и есеја, а од његовиих научних књига посебно ваља истаћи мопнографије “Поезија апсурда – Васко Попа“ ( 2008) и „Старија српска књижевност“ (2010). Аутор је бројних студија, анализе из области српске, хрватске и „Mађарске исторје српске књижевности“,, Од раних седамдесетих и током осамдесетих година 20. века уређивао рубрику „Култура“ у „Народним новинама“, бившем недељнику Срба, Хрвата и Словенаца у Мађарској. Осамдесетих годи на 20. века био је је дан од покретача књижевног часопи са Глас, који је излаио у Будимпешти. Такође је био и један од осдниовача  Задужбине Јакова Игњатовића, основане у Будимпешти 1988. године. Од маја 1991., па све до априла 1999. године,  био први главни уредник Српских народних новина, данас јединог недељног листа Срба у Мађарској. Захваљујући његовој ангажованости, једно време је из ла зио и „Алманах“ поменутог листа. Од маја 2003. поста је главни уредник поново покренутог годишњака „Невен„, прилога „Српских на родних новина“, преименованих у Српске недељне новина које ћириличним писмо и данас сваког четвртка излазе у Будимпешти

Ваља посебно издвојити његов уреднички ангажман при приређивању издања Књижевне радионице „Венцловић“ при Културном и документарном центру у Будимпешти током последње деценије, теk широј културној јавности у Србији мање знан Милошевићев свестрани стваралан ажован на пољу сценске уметности.  Као писац, редитељ, драматург, преводилац, наратор, али и као носач реквизита и суфлер, више од две деценије веома  активно је учествовао у неколико представа Српског позоршта у Мађарској: „Авала експрес“ (1996), „Матурски састанак“ (1997), „Ја и мојих пола века“ ((2002), „Ритуал поезије Стојана Вујичића“ (2002), „Чудо у Текелијануму“ ((2006), „Мостови Париза“ ((2007), „Vujičić Bblues“ (2009), “Сторија српске књижевности“  (20014), „Калашка Коштана“ (2014), „Опело Главате Нате“(2014)и „Од Лондона до Калаза“ (2015), у којима је, а и сами наслови  на то указују, у ствари, своје прозно дело учинио сценичним и на тај начин га приближио посленицима Талијине уметности.м Добитник је неколико значајних награда: Повеља Задужбине Јакова, Игњатовића ћа, Рачанска повеља, Награда „Борисав Станковић“.( за роман Тиња Калаз“,) . Златна значка КПЗ Србије и  „;Бранко Радичевић“; (за укупан књижевни опус).

Давид КЕЦМАН ДАКО