СЕЋАЊЕ

Mилован Миковић (1947 -2021)

Mилован Миковић ( 1947 -2021),рођен у Суботици где је и умро, после дуге и тешке болести, 9. априла. Школовао се у родном граду, где је завршио студије. Припадао је групи истакнутих хрватскиг писаца који су својим стваралаштвом обележили крај прошлог и почетак новог милинијума. Најбитнији хрватски ствараоци у Војводини у том периоду били су Петко Војинић Пурчар, Јасна Мелвингер, Звонко Сарић и Војислав Секељ. Миковић је био један од најуниверзелнијих представника поменуте књижевности, посебно је свој допринос дао као уредник и руководилац у многим часописима и пројектима везаним за хрватску културу на овим просторима и за афирмацију заједничких подухвата у контактима са српским и мађарским ствараоцима.

Као песник објављивао је од шездесетих година прошлог века.  Прву песничку збирку Испитивање издаје објавио је 1989. године, и од тада је, са поновљеним издањима, објавио 22 књиге. У младости је писао на српском језику, а прве текстове написане хрватским језиком објављује од почетка деведесетих година. Писао је и дијалекталну поезију, буњевачку икавицу.
Најзначајнија књига из тог опуса је поема Авашке године, чије је прво издање штампано у Ријеци 1991, а пето проширено објављено је у Загребу код издавача Доре Крупићеве, 2005. Афирмисао се као песник, прозни писац, есејист и публицист. Свој списатељски рад почео је као новинар. Један је од оснивача Радио Суботице (1968), гдје је испрва био спикер-новинар, потом новинар, те уредник, а потом главни и одговорни уредник Програма на српско-хрватском језику. Запошљава се 1983. у Новинско-издавачком предузећу Суботичке новине, гдје је уредник књижевног часописа Руковет (1983–1994), а од 1992. главни је и одговорни уредник – од 1994. и директор. Од 2004. главни је уредник књижевнога часописа Класје наших равни, а од 2005. и уредник издавачке делатности Новинско-издавачке установе Хрватска ријеч.

Објавио је три књиге есеја, студија, расправа и критика. Био је сарадник Лексикографског завода Мирослав Крлежа. Као издавач и уредник објавио је преко 150 књижевних дела, махом у НИП Суботичке новине, НИУ Хрватска ријеч и у Католичком институту за културу, повијест и духовност и др. Својим песмама је заступљен у: Липе ричи, зборник, Загреб 1994;  Антологија најлепших песама о љубави, I–Велика тајна, коју је припремио и уредио Перо Зубац, IV том, Београд 1997;  Мостови пријатељства, зборник, припремила и уредила Милка Кнежевић, Вараждин, 2008; Буди свој, избор сувременог хрватског пјесништва, Вијенац, 2009, број. 400, те је 2009. ушао у антологију поезије националних мањина у Србији Трајник, коју је приредио  Ристо Василевски.
За књижевни рад добио је Антушову награду (1999.) и Награду Dr Ferenc Bodrogvári за књигу Живот и смрт у граду (2000.). Касније је био и председник Комисије за доделу Награде и Признања «Др. Ференц Бодрогвари». Добитник је и «Награде Душан Лопашић» за уређивање часописа Класје наших равни, Награде за животно дело на подручју књижевности , Тријеналну награду Антун Густав Матош за најбољу књигу поезије од 2014 до 2016. и др.

Важији нслови: Испитивање издаје (збирка пјесама), 1989; Разговори с Антом Секулићем, (заједно с Андријом Копиловићем), 2008; Роман у књижевности Хрвата у Војводини, (антологија, обухваћени су хрватски романописци у Војводини од 1875. године), 2008; Једући срце живе звијери (пјесме), 2014;Прах обитељске сребрнине, (пјесме) 2015; Отићи некамо. (роман), 2017; Ноктурно (роман), 2018; Мотришта, расправе, огледи, 2019.

Целокупно до сада објаљено Миковићево песничко дело превео је на мађарски језик Матија Молцер, а део његовог опуса на немачки језик превели су Матија Молцер, проф. Гашпар Улмер и др. Марте Пфајфер. На енглески језик Миковићеву поезију и друге текстове преводили су проф. Матија Штефко, Брана Лишић и проф. Мерџори Бултон, а на руски језик проф. Ева Павлетић. Прозу, есеје и публицистику на мађарски језик преводили су: Илдико Ловаш, Истван Брашњо, Тибор Маћеи, др. Ђерђ Пап и др. Преводи на есперанто Ђорђе Драгојловић.

И да завршимо Миковићевим предсмртним стховима …пече нас нешто у души /Изнад прочеља вије се прашина, сипког пијеска, надолази плима/
Цијелу кућу већ скрива шуштање лишћа под дјечјим стопама. /Тај нетко што на врата куца, прсте сухе, дуге и тврде има.
Надамо се да тај нетко неће побрисати странице животних страсти и нада песника Милована Миковића.
Био је члан Друштва књижевника Војводине и Друштва хрватских књижевника.
Јован Зивлак