СЕЋАЊЕ
Јованка Николић Зивлак (1952 – 2017)
Јованка Николић Зивлак (рођена 1952, 16. децембра, умрла 2017, 8. јануара у Новом Саду) је српска ауторка прозе, поезије и поезије за децу.
Дипломирала је на Вишој педагошкој школи (физичко васпитање) на Универзитету у Новом Саду и Факултету драмских уметности у Београду (организација сценских и културно-уметничких делатности).
Била запослена у установама које су се бавиле организацијом спорта. Дуже време бавила се спортском кореографијом за свечаности посвећене великим спортским и друштвеним догађајима.
Као песник и приповедач почела је да објављује у листу Индекс, Пољима, Златној греди. Била је и сарадник радија Ново Сад и дугогодишњи сарадник на издањима издавачке куће Светове, Адресе и часописа Златна греда.
Писла је поезију, прозу и књиге за децу. У њеној прози којој је највише била посвећена, како каже критика:, „Предмети дате реалности се разарају да би се створила самостална слика обележена проблемом идентитета, заљубљености и самозаљубљености, немоћи, усамљености, привржености – категорија које су подложне, на овај начин посматране, бројним искривљавањима и иронијским обртима.“(…)
(…) Њена ненаметљивост не сме да буде разлог да је не упознамо као аутора, јер тиме бисмо изгубили много – ми, а не она. Она је живела у свом свету, свету лепе речи и слике… Стварајући тај свет, определила се за реалне мотиве који нису плод маште, већ изданак људског живота и судбине. Дистанца коју је успевала да успостави између себе, као приповедача и свога тла (традиције одабраних мотива, ликова и догађаја које описује) остваривала је са мером убедљивости и посвећености уметничком свету који је стварала. Јованка Николић је као приповедач имала јединствен и привлачан стил , остварен између израза лирског осећања света и гротеске у функцију дубоког разумевања његових парадокса („Менy“; „Тако сам те волео“; „Од предвечерја до праскозорја“; „Извесни периоди у сто фрагмената“ и другима), она је спајала реално са имагинарним, на несвакидашњи, узбудљив начин, сједињујући их у интегративни ( целовити) осећај егзистенције.
Објавила је следеће књиге: „Лепет“ (песме), Матица српска, Нови Сад 1980;
„О разним стварима“ (песме за децу), Драганић, Београд 1999;“Мену“ (кратке приче), КОВ, Вршац 1985;„Од предвечерја до праскозорја“ (кратке приче), КОВ, Вршац 1994;„Извесни периоди у сто фрагмената“ (роман), РАД, Београд 1997;„Тако сам те волео“ (књига прозе) Драганић, Београд 1999;„Приче из старине“ (роман), Светови, Нови Сад 2006. Године.
Била је члана Друштва књижевника Војводине.