Бошко Крстић ( 1947,  Мартинци Михољачки,  Република Хрватска), књижевник, романсијер, есејист и новинар. Готово читав живот провео у Суботици. Објавио је романе “Каштел Берингер” (1995), “Водолија” (2000), “Сагмајстерова истрага” (2012); есеје “Суботичке сенке” (1992), “Потрага за улицом дивљих кестенова” (1999), “Квазимодо” (2008), “Легенда о чуварима азура” (2011), “Сребрни оксид” (2013), драму “Трамвај у житу” (2005),

… Романи су му били у ужем избору за Нинову награду, а за књигу “Квазимодо” добио је награду јеврејских општина Србије и као и награду “Карољ Сирмаи”. Двоструки је добитник награде “Др Ференц Бодрогвари”, награде “Про урбе”, носилац звања “Почасни грађанин Суботице”. Мађарска Академија за књижевност и уметност “Сечењи” прогласила га је 2017. за свог почасног члана. Скоро сва дела су му преведена на мађарски, у Србији или у Мађарској, а својим ангажманом, као и сарадњом са мађарским књижевним круговима може се сматрати делом и мађарским писцем. Годинама је уређивао Суботичке новине и часопис за културу Руковет, чији је главни и одговорни уредник и данас.