Небојша Деветак 1955 – 2017

Песник изгнастава

Истакнути српски песник Небојша Деветак (1955, Мала Градуса, на Банији) преминуо је  25. октобра Врбасу у 63. години живота. Деветак је своју песничку повест почео  1970. године у Сиску, а прву књигу је објавио 1984. Отада па до преране смрти пишући највише поезију, писао је и прозу и књижевну критику, објавио је десет песничких књига и један избор, од  наслова Пресудна жеђ ( 1984) до Узалудно тражећи оно чега нема( 2008), истраживао је пардоксе и судбину света у размерама   промишљања смисла песничке речи,  идентитета и контроверзне и несрећне историјске и културне судбине народа коме је припадао.

У Врбасу, у који је доспео по диктату историјских и политичких прилика 1995, после пада  Републике  Српске Крајине, настојао је да нађе уточиште  и уметничко и биолошко, као песник који  поезију одржава у размерама  питања која су се нису тицала само личног живота, него и универзалне логике основних покрета савремног света и његових предрасуда. Можемо рећи да нико од изгнаника, којима је песник и по уверењима и разумевању наше заједничке субине припадао, није успевао да залечи ране које су обликовале њихов свет, које су потресале њихов живот у евокацијама туробних призора обезавичајности који су  их немилице тлачили. Песник је призивао сенке језика које су га располућивале између једног изгубљеноги једног нађеног живота, који и поред све своје наклоности није могао да залечи оно што је већ раскомадала и уздрмала ћудљивост историјских несрећа.

Примајући Змајеву награду за допринос савременој поезији за књигу Узалуд тражећи оно чега нема, песник је  између осталог у Змајевим стиховима нашао потврду својих уверења у давним стиховима

…Ко ће пребројат ране нам љуте,
Прегледат море крви просуте!
Чија се душа сећат не жаца:
Где леже кости наших отаца!

Ценећи ангажованост као један од модуса песничког деловања, Деветак је исто тако поезију артикулисао као уметност која рефлектује судбину човека, културе, језика. Његова распетост није била избор, него пре бих рекао диктат у оквиру којег је он налазио одговоре по мери принуде који су били песнички, имагинативни, уметнички и потресни. Култура и историја су оквир који нам дају размере нашег разговора са светом, наша култутра, нажалост диктатом виших сила баца нам пречесто претешки терет да се питамо о граничним видовима наше судбина и као популација и једнако и као појединачне егзистенције, остављајући нам мало могућности да своју уметност стварамо у царствима слободе. Деветак  је тако своју уметност повезивао са општим оквирима историје, са потресеношћу која је била мера његовог и наших живота, трагање за тренутком суочавања са светлом увида и знања о томе шта је наша мера и наш циљ. Деветак је записао „Данас, по ко зна који пут проживљавамо тешка времена, пролазимо кроз многа искушења. Свесни да својом позицијом ништа суштински не могу да измене, шта им преостаје него да по сопственој савести и способностима скупљају крхотине преостале од „буке и беса“ оних који нам кроје судбине и животне токове и да од тих крхотина склапају грађевину сопственог света.“ Песник ће у том смислу покушати да изађе иза зачараног круга историје: 

…Загледати се у мирно
огледало воде 
Не да би у њему сагледали
свој лик
Већ да би у дубини
препознали сопствену душу…

Приближавајући се изражавању истина о временима трагичним и суровима, Деветак је написао снажну и сугестивну песму Олупине, сведочећи о хиљадама судбина и живота о немилосрдности која упркос општим уверењима о напредцима човека и његовим победоносним еманципацијама даје потпуно другачију слика. Деветак је допринео не да видимо само неистине тих истина, него да као песник сведочи о нашем туробном пребивању у свету.

…Сунце је залазило
А ми излазили на друмове
бледи од неизвесности 
Сенке су нам престизале
оловне кораке… 
Прелазећи реку у води смо 
загледали светлећа небеса
По којима су пловиле наше 
олупине… 
Уређивао новине Српски глас. Био је председник Удружења књижевника РСК од његовог оснивања фебруара 1994. до пада Крајине. Члан је Удружења књижевника Србије од 1989, а Друштва књижевника Војводине од 1996.године.
Деветак је највећи део своји песничких књига објавио у Српском културном друштву Просвјета, између осталио објавио је  збирке:    Непожељни гости, Просвјета, Загреб,1984;  Заустављена пројекција, Просвјета, Загреб, 1988; Узалуд тражећи оно чега нема, СКД Просвјета, Загреб, 2008. Објављивао је и у БИГЗУ, Народној књизи, Филипу Вишњићу и др. Приредио је  Антологију српског пјесништва у Хрватској двадесетог вијека, СКД Просвјета, Загреб, 2002;
Друмови су наша отаџбина (песме српских песника о сеобама, изгнанству, избеглиштву и осталим несрећама бездомничким), Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, 2006. и др.
За поезију је награђиван на Ратковићевим вечерима поезије, Борским сусретима балканских књижевника, Златном струном Смедеревске песничке јесени, Печатом вароши сремскокарловачке, наградом Браћа Мицић, Милан Ракић и Змајевом наградом.
Био је оперативни је уредник часописа Траг који издаје Народна библиотека „Данило Киш“ у Врбасу.

Јован Зивлак