ДРУШТВО
КЊИЖЕВНИКА
ВОЈВОДИНЕ

Јован Дунђин 1926 – 2021

28.04.2021.

СЕЋАЊЕ

Глас поезије наjдубље досеже људску патњу

Јован Дунђин 1926 – 2021 године

Умро је песник Јован Дунђин. То можемо рећи, јер  је он био не само најстарији песник у Новом Саду него је био јединствена личност која је свој живот прoживела песнички. У томе није имао премца. Од 1971. године па до ових тмурних мартовских дана, не априлских, како је време смрти именовао Т. С. Елиот, он је песнички у тамним елиптичним стиховима сведочио и пророковaо о судбини историјског човека и његовим кобним илузијама. Та  песничка судбина није проживљена химнично, као зенит могућности људског живота, Дунђин је знао да је ово историјско доба, не митско доба богова, сцена неслућених људских искушења и пораза. Он је стигао да види и прећути доба рашчаравања и тривијализације живота.Он није могао да чује као човек старог кова жагор и буку надирућег карневала постисторијског доба где су раскалашни поштоваоци идола рушили и развејавали  стари свет бола и илузија.

Јован Дунђин је рођен 1926. године у Футогу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду. Писао је поезију, критике и есеје. Највећи део живота је провео у Новом Саду, радећи у култури, у Војвођанском музеју и Змајевим дечјим играма. Његово присуство у савременој поезији није на наглашен начин обележено, али Дунђин је, као личност посебног кова, ненаметљив и скрајнут, тих и на необичан начин интезиван у својој посвећености, са респектом према уметности речи, неочекиваним и ретким у модерној култури, писао стихове, објављујући их искључиво у новосадским издавачким кућама. Нови Сад, иако са ореолом знаменитог центра српске културе, мора се рећи, није посебно повлашћено место, бар у последњих неколико деценија, који је, упркос заслугама, могао учинити вредним пажње неког значајног песника. То не значи да се ваља препустити суду времена, који ће наводно стићи кад тад да успостави правду, нити пак да би ваљало чинити посебне напоре да се неправда исправи. Свакако ће једна врста интереса изражена у налозима критике, који се може очекивати након окончања физичког живота  Јована Дунђина, делимично успоставити примерен однос према немалим вредностима његове поезије.

Више од 30 песничких књига и једна књига есеја, као заокружене целине, представљају суму Дунђиновог песничког рада. Оно што читалац може запазити је јединство рукописа, начина мишљења, тона и, рекло би се, песничке идеологије у целини Дунђиновог песничког рада.
Субјект скоро пророчки у загонетним сликама сучељава садашњост и прошлост плетући песничку повест у погледу на живот и на његову историјску и метафизичку одређеност.Као  образац  дунђиновске поетике, саопштене у првом лицу, његова поезија је сачињена од магловитих елиптичних извештаја о времену и судбини човека, у оквирима немилосрдне историчности и разложности која се  игра  са законим смисла и људским удесима. У сенкама ове саге делују закони моћи који вечно обнављају обрасце историје, час као  нужне и законите, час као последице самовоље моћи и случаја. Ова поезије одбацује наглашену  афективност  и скоро хладним и неузнемиреним језиком објективно рефлектује драму свету смењивање збиље и варке. Немелодичан, у  видовима ритмизираних понављања извесности, песников језик је  синтеза одјека старог, гномичног и у културну и историјску прошлост зароњеног тела, са мноштвом неологизама који асоцирају на дубине културе и на вечно враћање истог које разара и обеснажује људски смисао као варку.

Дунђинове песме нису звучне; организоване у слободном стиху, тек са дискретним ритмичким полуударима, одзвањају као једна врста ритмизиране прозе. Наративне, исписане у кратким стиховима, најчешће у првом, другом или трећем лицу, сугеришу извештајни тон. Један субјект са особеном оптиком као да приповеда загонетну историју овог доба. Искази су шкрти, згуснути, напрегнути и покадшто су у питању развијене реченице, иза којих видимо временски, историјски или културни амбијент, а чешће елиптични искази, потом метафоре и на крају једна врста згушњавања у поенти.
Дунђин види поезију као посебну врсту сведочанства, али он је свестан да се сведочанство контроверзног и непрегледног времена не може изразити у модусима епске транспарентности, он овлашћује језик да сведочење учини полиморфним, вишедимензионалним, укључујући реторички и лирски патос који није само апликација на телу сведочанства, него и његов израз. Реченице као грчеви, као једна врста личног и шифрираног говора, метафоре које одлажу и поричу сводивост и стрмоглављују се у дубину која евоцира вечно враћање истог; патњу, изопштеност, бол… неологизми као сечива која отварају и допиру до скривених рана, исповест која призива језик
Свет је непрозиран, његов логос је затамњен а његова морфологија нејасна. Субјект је деловањем модерне историје избачен из средишта, његова маргиналност је амбивалентна, између повлашћености да са дистанце сведочанство учини веродостојним и искључености која га ставља у позицију да тек назире димензије и стварна значења драме света. У склоништу расуђења, како каже песник, субјект је изван света, а ноћ као метафора непрозирности ставља га међу плаштеве уобразиља и нагађања. Кобна граница која укида блискост, интимност, истинско саучествовање у људској историји баца субјект у хладну одељеност и губитак вере у смисао деловања. Оно што се као догађај у хоризонту времена завршило добија накнадно своје значењске контуре, али ту врсту знања песник види такође као насиље над стварном историјом, над памћењем. То памћење је кобно јер изобличује слику света. Дунђинова поезија се може схватити као једна врста унутрашњег лика искуства, лика који се наслања на импулсе непосредног опажања, али који те импулсе транспонује у универзалну аналитику времена. У тропима светлости и таме, узлета и пада, даљине и блискости, раскоши и оскудности, Дунђинова сведочанства су тамна, резигнантна, без присенака меланхолије, са узаврелом мирноћом која шестари опустелим пејзажима људске драме. Утопија као једна од основних и наглашених фигура актуалне историје у суздржаном именовању у Дунђиновом певању задобија атрибуте катастрофичких разрешења у губитку темељних упоришта људског опстанка. Утопија као обећање, као недоспела стварност, у име које се процењују људске мере и вредности у актуалном времену. У Дунђиновим стиховима препознајемо реперне тачке наше непосредне прошлости и садашњости и њихове судбинске и трагичне учинке. Моћ је оквир тих учинака, моћ као супстанца друштвености, културе, моћ као политичко – оно што се тиче заједничких ствари, али које их својим дејствима чини излишним. Тај демонизам политичког који производи историју као поприште зла, песник препознаје као једну врсту онтолошке умности која произилази из саме природе човека, из природе његове друштвености. То производи, како иронично каже песник, изобиље у самоћи, простор одрицања у пољу деловања моћи и њених кобних дејстава.
Дунђинова слика света је једна врста биланса века, века без похвалних песама, чија је тамна умност драматично разорила људске наде. Дунђин је сведок тог века и објект његових социјалних и културних стратегија. Он као неко ко је непосредно стигматизиран његовим стварним учинцима, настојао је да особеним сведочењем скине велове и евоцира озлеђене видике, да једну потмулу скривеност учини видљивом и песнички аутентичном. Задатак, који је, чини се, Дунђина мотивисао да одабере поезију као глас који наjдубље може да досегне и проникне људску патњу.

Објављене су му песничке књиге:Друга песма, 1971; Ближе ведром сну, 1974; На северним висинама, 1975; Заједнички живот, 1977; Пресека, 1980; Постопице, 1982; Јутрашњи огледи, 1987; Треће лице, 1988; Последице ватре, 1992; Заједно смо сами, 1995; Поглед кроз реч, 1995; Себи другом, 1998; Бездан посао,1999; Спој са сенком, 2000; Изабране странице, 2001; Присјај и присен, 2003; Утон, 2003; Градиво, 2004; Померање гласа, 2005; Придошло време, 2006; Отисци и белине – изабране и нове песме, 2007; Тишина се пита, 2007; Измирна равница, 2008; Ноћни дневник, 2008; У тамнилу песме, 2009; Две природе, 2010; Својства, 2011; След тишине, 2012; Припомене, 2013; Сажетак, 2015; Песмина писма, 2016; Један живот, 2017; Расвета, 2018; Искрај, 2019; Знанство, 2020; Збиља и варке, 2021.

Објављена му је књига есеја: Призиви – белешке читаоца, 2002. 

Награђен је Наградом “Стражилово” за збирку песама Треће лице (1988), Наградом Змајевих дечјих игара  за  дугогодишњи  допринос  ширењу и популарисањ у  књижевности  за децу (1993), Наградом Друштва књижевника Војводине за књигу године Градиво (2005), Повељом Змајевих дечјих игара за оданост духу детињства и најплеменитијим људским тежњама (2007), Наградом за животно дело Друштва књижевника Војводине (2008), Наградом “Павле Марковић-Адамов” К.Ц. Карловачке уметничке радионице за животно дело (2010), Медаљом културе за животно дело / укупно стваралаштво Културног центра Војводине “Милош Црњански” (2019), Повељом за животно дело Удружења књижевника Србије (2019).

Био је члан уредништва часописа Наш пут (Ниш, 1949), Алманаха позоришта Војводине (Нови Сад, 1967-1977), едиције Детињство (Нови Сад, 1970-1973) и истоименог часописа о књижевности за децу (1975.1983).

Био је 1958. иницијатор оснивања и први секретар, те члан Савета и Секретаријата Змајевих дечјих игара.Био је  члан    Друштва  књижевника  Војводине и члан-сарадник Матице српске.

Шест  деценија проживео је у браку са историчаком уметности, дугодишњим управником  Спомен – збирке  Павле Бељански Вером Јовановић.

Јован Зивлак

ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ

DRUŠTVO KNJIŽEVNIKA VOJVODINE

VAJDASÁGI ÍRÓK EGYESÜLETE

SPOLOK SPISOVATEL’OV VOJVODINY

ASOCIAŢIA SCRĺĺTORILOR DIN VOIVODINA

ДРУЖТВО ПИСАТЕЛЬОX ВОЙВОДИНИ

ASSOCIATION DES ÉCRIVAINS DE VOIVODINE