ДРУШТВО
КЊИЖЕВНИКА
ВОЈВОДИНЕ

чланови

Флорика Штефан

Флорика Штефан (Stefan Florica, 1930. године у Локвама, Банат –2016, Нови Сад), песникиња, преводилац и публициста. Након гимназије у Вршцу, студирала је на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Прве песме је објавила у Алманаху књижевног друштва румунских ђака 1945-1946, у Вршцу.

Била је члан уредништва часописа Лумина (1948-1949, 1954); уредница часописа за жене на румунском језику „Femeia nouă” [„Нова жена”] (1953); уредница часописа „Поља” (1955-1958); новинарка у српској редакцији Радија Новог Сада; главни и одговорни уредник едиције „Прва књига” Матице српске (1981-1987).

Објавила је велики број текстова на румунском и српском језику у  „Борби”, „Дневнику”, „Либертатеи”, „Лумини”, „Политици”, „Пољима”.

О њеном песничком делу написано је десетине научних радова а потпуна биобиблиографија Флорике Штефан је објављена у Енциклопедији Баната, у издању Румунске Академије наука из Букурешта, Филијала у Темишвару, крајем 2015. године.

Преводила је многа дела истакнутих аутора са румунског на српски језик и са српског на румунски, међу којима и Јоана Флору, Јона Милоша, Иларију Воронку.

Уредила је зборник савремене румунске поезије Напуштена кућа, Нови Сад, Књижевна заједница Новог Сада, 1991.

Велики број антологија и историја румунске књижевности приказали су Флорику Штефан као једну од најзначајнијих румунских песникиња у Војводини, иако је само две збирке песама написала на румунском језику, а  највећи део свог живота је писала на српском језику. 

Била једна од промотера српско- румунских културних веза, једна од првих модерних румунских песника  у Војводини и једна од познатијих српских песникиња друге половине 20. века.

Од раних песма објављених касних четрдесетих и раних педесетих Флорика Штефан је била истовремено ангажовани песник, дубоко повезана са судбином заједнице, и лиричар који је изражавао и истраживао најдубље аспекта судбине појединца и његовог односа према сложеним видиовима унутрашњег живота. „У основи њене поезије лежи осмишљена меланхолија, село,  живот, жена као симболи трајања (П.Крду)1.„Песме Флорике Штефан, нарочито њене прве књиге на српском, битно су помериле дотадашње границе интимне лирике, можда међу најлепшим које опевавају сурову, готово трагичну  позицији жене од рођења до рађања (Ј. Делић).

Објавила је осим две прве песничке збирке на румунском, око тридесет песничких књига на српском у преко шест деценија књижевног рада.

Флорика Штефан је добитница признања за врхунски допринос националној култури –  “националне пензије”.

Добитница је Октобарске награде града Новог Сада, награде „Јован Поповић”, награде „Милица Стојадиновић Српкиња”, награде Друштва књижевника Војводине за животно дело.

У књизи Пут до сунца: избор из поезије, Београд,  2007, сабране су њене најзначајније песме.