ДРУШТВО
КЊИЖЕВНИКА
ВОЈВОДИНЕ

Рале Нишавић 1946 – 2020

28.04.2021.

СЕЋАЊЕ

Рале Нишавић (1946 – 2020)

Рале Нишавић рођен је у Острељу код Бијелог Поља, 20. 12. 1946.  а умро је у Новом Саду 21.12. 2020 године. Завршио је основну школу и гимназију у родном месту и у Бијелом Пољу. Студије руског језика и књижевности завршио је на Филозофском факултету у Новом Саду. Истакао се као песник, прозаиста, приређивач антологија српског и светског песништва, уредник новосадског листа за децу Невен и на пољу издаваштва, као власник угледне издавачке куће Бистрица. Књиге су му превођене на мађарски, словачки, русински, румунски, ромски, јерменски, турски и македонски језик. Организатор је Невендана у основним школама, подстичући и афирмишући на тај начин како стваралаштво за децу, тако и креативност код деце. 

Почев од прве песничке књиге, Срце у недрима неба (1980), објављене пре четрдесет година, Рале Нишавић негује специфичан песнички израз и гради препознатљив поетички лик. Његово песништво одликује се како суптилношћу чисте лирике, тако и наративношћу какву налазимо у епским песмама. Личност песника стога је, како се истиче у критици, и горштак и свирач на лири, који гради имагинативни свет у скалама бинарних опозиција. Његов песнички глас одликује непосредност, проговор, дефинисаност, због чега се сматра песником одгонетке.

Рале Нишавић је у српској књижевности присутан више од три деценије, објавио је више  од десетак песничких књига. Писао је поезију, поезију за децу, приповетке и роман. Уз дугогодишње бављење уређивањем  листа за децу Невен, као и рада у сопственој издавачкој кући Бистрица где је, углавном, објављивао савремену прозу и поезију, Рале Нишавић је пишући своје стихове излагао своја уметничка и морална уверења.

Нишавић је сензибилан  и страствен у мери у којој нас обавезују унутрашња култура, време, друштвене и политичке околности којима смо драматски изложени. Стварајући у свету социјалистичких ограничења, те у свету транзиционих потреса, у којима су многе судбине промењене, у којима се срушио свет старих вредности а нови још није настао, где су се распале илузије, где су многи појединци и групе доживеле трагичне тренутке, где је српски народ увучен у исцрпљујући и сурови рат без милости  са уништавњем његове културе и самопоштовања, Нишавић је као драматизовани сведок партиципирао у тој немилосној повести, остављајући тамне записе о халуцинантним тренуцима наших живота.

Нишавић је разумевао поезију као одговор на унутрашње и спољне подстицаје, као дијалошку размену, као разговор или евокацију. Нишавић је одговарао на  догађаје, на извесне моменте датости које препознајемо по прецизном песниковом именовању, али песник те датости универзализује налазећи у њима парадигматски карактер и преноси их у хоризонт егзистенцијалних и етичких  питања. Оно што је песник издвајао из поретка стварности, из света живота који се очитује као евокација односа према природи, односа према детињству, интимној историји или друштвеној или политичкој стварности постајало је или лирски догађај у раду језика  који конституише непрелазну и предоминатну стварност или слика паталогизираног поретка ствари унутар којег се испољава снажан етички став.

У том контексту за Нишавића се може рећи да је песник два вида стварности, узето у редукованом смислу, с једне стране је ишчезли свет природе, детињства, сродства, љубави који је тек објект скоро меланхоличне евокације у мрежама лирског језика коју своју тежину на тренутак преузима кроз особене речи локалног говора, кроз оштре и тамне слике природе, кроз буђење запретане звуковности, кроз евоцирање истовремене сједињености с тим прошлим   као дрхтурење бића у осећању света као дома, као блискости и заштићености и истовремене меланхоличне укочености због губитка и удаљавања тог изворно сазнатог и доживљеног  у његовом језичком самооткривању.

С дуге стране су песме у димензијама друштвености у чијим се размерама појављује рат, Косово, трагична историја, Његош као амблематично етичан, свакодневни живот у сликама насиља, потрошачког карактера, друштвене напетости, дисхармоније… у којима песник испољава ангажованост једне етике која се супротставља и суди  растројеном свету из хоризонта искуства и сведочења о свету природе, хармоније, етике одрицања и саосећања, као  и невиног постојања у утопији детињства.

Тај растројени свет, како га је Нишавић видео, изражавао се у грозничавим стиховима у којима се сједињује архетипски божански поредак и овосветски расап који  пориче све: од љубави, очинства, огњишта… /Огњишта предака/. Варирајући тему одсутног бога Нишавић слика актуални свет одметништва од Бога у призорима губитка наде у скоро библијским размерама. Реторизујући свој песнички језик  Нишавић у антисликама призива  изгубљену љубав као универзални знамен смисла. У другој песми ће наставити свој диспут о љубави која је тек само острво, проблесак у великој тами света. Песник каже: Бадава све: лепота, љубав… обраћајући се култури егоизма, лихварства и насилништва који онтолошки произилазе из структуре потрошачког света. С друге стране, као утопија делује вера у срце младића, који противсврховито, у леденом подневу, као слици реалног света са његовом логиком, изван задатости сурове ефикасности и згрташтва хода ивицом понора рачунајући на разлоге етике, на позив вишег смисла који утемељује изнад свега људски космос/Ледено подне/.

Књига, поезија, љубав  су за Нишавића једна врста апсолута, али апсолута баченог на дно у свету варвара. Као да се претпоставља да ће из поретка књиге, поезије, љубави доспети  енергија која ће зауставити људско тамно посрунуће. Међутим, Нишавићева слика света је апокалиптична, тамна, безизлазна. Љубав није спасење, она се изражава као саосећање, као потресеност, као брига за другог у свету који тоне. Љубав у песниковој перцепцији није могућа као чиста, као однос ја и ти, као прозирање другог у размерама драме приближавања и препознавања, као у Платоновом миту, љубав је за Нишавића однос посредован историјском драмом ништења људских вредности, потонућа света и доминације насиља, где је ерос затамњен бригом за преживљавањем,  раскидом са светом. Отуда он свет види као свет ледених људи које не везује ниједно начело које би произашло из закона и завета културе повезивања, солидарности, памћења као уговора који посвећује заједнички свет вредности, коначно љубави, него свет егоизма, дарвинистичке безосећајне борбе за опстанак, паталогизиране страсти за згртањем и одбацивањем другог као бића вредног разумевања и саосећања.

Нишавићеве конотације су често непосредно политичке у препознатљивим фигурама Истока и Запада, локалне географије, библијске или његошевске  амблематике, али и у имагинативним сликама природе, флоралних и анималних ројева речи и митопоетских или фолклорних инспирација, али и дијалошких низова о контрадикцијама урбаног света. Писане слободним стихом, са потмулом мелодиозношћу, са нестабилном ритмизацијом између звуковности говорне реченице и често скривене евокације класичних  размера, Нишавић обзнањује реч нихилистичке инспирације о свом времену, иако кадкад  пробљесне апологија језику љубави и химнична понесеност сликама завичајне природе.

Његова поезија, у периоду  од почетка седамдесетих до данас, представља најрепрезентативнји  део његовог стваралаштва, откривајући нам да је реч о аутентичном гласу у контексту наше савремене књижевности.
Ове  године награђен је наградом за животно дело Друштва књижевника Војводине.

Јован Зивлак

ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ

DRUŠTVO KNJIŽEVNIKA VOJVODINE

VAJDASÁGI ÍRÓK EGYESÜLETE

SPOLOK SPISOVATEL’OV VOJVODINY

ASOCIAŢIA SCRĺĺTORILOR DIN VOIVODINA

ДРУЖТВО ПИСАТЕЛЬОX ВОЙВОДИНИ

ASSOCIATION DES ÉCRIVAINS DE VOIVODINE