ДРУШТВО
КЊИЖЕВНИКА
ВОЈВОДИНЕ

Војислав Кнежевић 1949 – 2020

28.04.2021.

СЕЋАЊЕ

Војислав Кнежевић (1949 – 2020)

Војислав Кнежевић је рођен 10. фебруара 1949. године у Бачком Добром Пољу,а умро је 4. децембра  2020. године у родном месту. Умро је после дуготрајне  и исцрпљујуће болести.Поезију је почео да објављује почетком седамдесетих, а прву књигу је објавио  тако што је његов рукопис одабран на престижном конкурсу  Књижевне омладине Србије 1978. године, са насловом Исти нож.

Школовао се  у родном месту и у Врбасу, а након завршетка средњег школовања запослио се у  Грађевинском предузећу Напредак, где је био руководилац на градилишту. Скоро читав живот провео је на истом радном месту. Као што је био посвећен послу, тако је служио  поезији, повремено одлазећи у Нови Сад и Београд, где је своје песме предавао и објављивао  у Пољима, Летопису Матице српске, Трагу, Златној Греди, Политици и другим листовима и часописима. Добитник је књижевних награда: „Мак Диздар”, 1978. и  „Стеван Сремац” ,1983. године.

Војислав Кнежевић није био саучесник ниједне генерације у тадашњој узбурканој и динамичној књижевној сцени  где су у то време  доминирали Раша Ливада, Новица Тадић, Војислав Деспотов, Милан Дунђерски, Мирослав Максимовић и други. Он је долазио тихо на поприште књижевног живота и сведочио како књижевност  може да буде судбоносна у промишљању живота суоченог и стегнутог  потресима модерности, и одређујућим и  неумитним знаковима прошлости и њеним опсесивним знаковима. Кнежевић је знао да у задатак  поезије постави ту нерешиву једначину: шта смо ми у времену садашњем дужни минулим временима, персонализацијама њихових хероја и њихових трагичних сажимања. Крећући се над понором, Кнежевић је видео у људским ситуацијама одсјаје нечег атавистичког и истовремене трагове карактера који превазилазе тривијалност и оскудице текућег времена. Он није видео историју као  пуко непоновљиво протицање, као несводиве трагове вечне разлике, већ као трагично и непревазилазиво понављање са нерасудним и  болним последицама,  а историја, далека и блиска, била је његов средишњи јунак, његов меандар где су се стицале неумитности раздора које су обликовале појединанчне животе и животе  заједнца  и времена. Као да је га је обузимао  дах фатализма, он је у разлозима трагизма које погађа сваки тренутак, сваку егизистенцију,  видео фатално одупирање извесностима, које су одређивале судбину актера културе којој припада. Мировање, неделање, као да је било призивано од песника, над пукотинама историје и биологије које су  немилосрдно кажњавале његове јунаке и њихов свет.У размерама кртаких, нееуфоничних стихова, у којима су се опоро у пробљесцима нарације сучељавале прошлост и садашњост, трауматски снови и још трауматичнија јава, Кнежевић је потресено хтео да доспе до разлога тог тамног живота.

морали смо престати

с опирањем

већ пословично доследни

у инатском

махнитању

где смо још траг

и ватра заборава

И Војислав је дочекао смирај, помирење, у ономе што се сваком људском бићу нуди као разрешење свих питања. Али тиме се нису угасили разлози за песничку запитаност, за потресну уздрхталост људског бића над нерешивостима његових историјских и егзистенцијалних понора.

Аутор је књига:„Исти нож” (1978),„Глава у торби” (1980),„Земљомер” (1983), Пре/парирање”, (1987) и „Кућа на продају” (1989).

Јован Зивлак

ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ

DRUŠTVO KNJIŽEVNIKA VOJVODINE

VAJDASÁGI ÍRÓK EGYESÜLETE

SPOLOK SPISOVATEL’OV VOJVODINY

ASOCIAŢIA SCRĺĺTORILOR DIN VOIVODINA

ДРУЖТВО ПИСАТЕЛЬОX ВОЙВОДИНИ

ASSOCIATION DES ÉCRIVAINS DE VOIVODINE