ДРУШТВО
КЊИЖЕВНИКА
ВОЈВОДИНЕ

чланови

Славомир Гвозденовић

Славомир Гвозденовић (Белобрешка, 1953), песник, уредник, преводилац, антологичар, универзитетски предавач. Докторирао 2000. на поезији Васка Попе. Члан је Савеза писаца Румуније, Удружења књижевника Српске, Књижевног друштва Косова  и Метохије, Друштва књижевника Војводине и почасни члан Удружења књижевника Србије.

Објавио је 40 књига поезије, од чега 5 у Србији и 4 на румунском (превео Лучијан Алексиу) и две на немачком и једну на енглеском. Приредио је десетак антологија српске поезије из Румуније, Србије и региона и још је  толико  књига превео у коауторству (Миодраг Павловић, Васко Попа, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Гојко Ђого, Горан Ђорђевић, Иван Негришорац,  итд.) Присутан је у више антологија и антологијских избора у Румунији, Србији, Р Српској и свету. Један је од оснивача Савеза Срба у Румунији, а био је 20 година  и српски посланик у Парламенту Румуније. Био је први председник Скупштине дијаспоре и Срба у региону. Од објављених књига издвајамо: Крила и помало ватре (Критерион,  Букурешт 1975); Лирика (Критерион,  Букурешт 1981); Ведро отварање камена (Критерион,  Букурешт 1985); Dezlegarea senină a pietrei (Cartea românească, București, 1985; на румунски песме превео Лучијан Алексиу); Подвлачење црте (Просвета, Београд 1988); Српска молитва у Темишвару (Светови, Нови Сад 1991) ; У кући са огњем и ледом (Просвета, Београд 1995); Црњански у Темишвару (избор; Просвета, Београд 2003); Școala de seară (Anthropos, Timișoara, 2003; на румунски песме превео Лучијан Алексиу); Крст и крик I, II (Антропос, Темишвар, 2003); Корњача силази на Дунав (Просвета, Београд 2013); Колико Косова у мени (ауторово издање, Темишвар, 2013); Обраћање Београду (Удружење књижевника Србије, Београд 2015), Господе развесели (Темишвар, 2017), Грозница Севера (Нови Сад, 2019).

Добио је више значајних књижевних награда у Румунији (Букурешт, Темишвар, Сату Маре), Србији (Ниш, Београд, Нови Сад, Косовска Митровица, Зрењанин) и Р. Српској, а за целокупну активност одликовали су га председници Србије, Румуније и државе Србије и Црне Горе.

Живи у Темишвару и био је до 2020. године главни уредник часописа Књижевни живот.