Ласло Вегел (Végel Laszlo, 1941, Србобран), један је од најистакнутијих домаћих прозних и драмских писаца, есејиста и критичара. Студирао је мађарски језик и књижевност на Универзитету у Новом Саду и филозофију на Универзитету у Београду. Био је новинар, члан редакције новосадских часописа Új Symposion и Поља, загребачког Пролога, главни уредник новосадске Трибине младих, уредник суботњег културног додатка листа Magyar Szó, драматург телевизије Нови Сад, стални позоришни критичар листа Политика.
Од 2002. године живи од књижевног рада. Члан је Друштва књижевника Војводине, Друштва лепе књижевности (Мађарска), Српског ПЕН центра и Савеза новинара Мађарске. Пише на матерњем мађарском језику и, по речима критике, подједнако припада и српској и мађарској књижевности. У Будимпешти је 2009. добио највише мађарско признање за стваралаштво награду Лајош Кошут.
”Најважније књиге Ласла Вегела су: „Мемоари једног макроа” (роман, 1967), „Дупла експозиција” (роман, 1983), „Паренеза” (роман, 1987), „Витгенштајнов разбој” (књига есеја, 1993); Бездомни есеји (сабрани есеји, 2002), Exterritorium: сцене с краја миленијума (роман, 2002), Исписивање времена, у међувремену (дневничке белешке 2000–2002, 2003), Јудита и друге драме (драме, 2005), Неопланта или Обећана земља (роман, 2014), Испаштање или приче из доњих предела (есеји, 2016); Балканска лепотица или Шлемилово копиле (роман, 2017) и Новосадски дневник (2018). Преводиоци Вегеловог дела били су Александар Тишма, Радослав Миросављев, а најчешћи преводилац Вегелових књига је Арпад Вицко.
Романи и есеји Ласла Вегела преведени су на више европских језика.
О својој књижевној судбини Вегел каже: Пишем на мађарском језику и, наравно, припадам мађарској књижевности.Моје животно искуство, цео мој живот и прозни свет везује ме за некадашњу Југославију, данас за Србију, Војводину односно Нови Сад. И српски и хрватски критичари који су писали о мени уважили су моју комплексну ситуацију и нико није писао о мени као о страном књижевнику. Ни ја се не осећам у српској књижевности и култури као странац. Али, то не значи да је та комплексна ситуација нека ’мултикултурна идила’, понекад осећам да сам на ничијој земљи, а понекад као да носим два терета на леђима.
Од шездесетих, као припадник модернистичке генерације Симпозиона, Ласло Вегел се легитимише као писац наглашено полемичког нерва. Од побуњеничког жаргона младих људи шездестосме и њихове урбане културе и субверзивног понашања, па преко пет деценија приповедачког и есејистичког рада обзнањеног у десетинама књига, Вегел је писац посебног осећања за размевање контроверзног статуса двоструке судбине, писца без дома, мањинског писца и аутора без ослањања на важеће и владајуће мишљење. У сталном напору да потврди и преиспита судбинску издвојеност, било да се ради о положају Мађара као мањинске заједнице, о њиховим историјским потресима, о разумевању Срба као већинског народа, о амбивалентном односу према културној и политичкој хегемонији Европе, Вегел је потресени писац пред чињеницама жиовота и његових загонетки. У Новосадским дневницима, граду његове културе и његове интелектуалне судбине, Вегел ће изразити потресну везаност за град, иако му се нуди прилика да избегне бомбардовање, он одлучује да остане са људима свог језика и са људима Новог Сада. Он каже да је у том тенутку осетио субинску повезаност са Новим Садом и сумњу у културу Европе.